Showing 8 Result(s)
Kultura

Berlinski sindrom – Sve za malo nežnosti

Moram priznati da poslednjih par meseci nisam ni pomislila da odem u bioskop. Gomila poslovnih obaveza, gledanje serija on line sa ćerkom i poneka knjiga. Posao i kućne obaveze da i ne spominjem. I kada ti dođe da uradiš nešto malo drugačije i nađeš se na kafi sa drugaricoom koju uspeš da ubediš da odvoji još malo vremena za druženje, odgledaš ono što se u datom momentu nudi na repertoaru.

Kod nas je bilo ili „Berlinski sindrom“ ili „Putnik“.

Malo rizika da pogledamo nešto neočekivano i u rukama imamo karte za „Berlinski sindrom“, kokice u velikom metalnoj kantici (zato što je idalan detalj za stan) i po flašu vode.

Par odličnih trejlera i priča počinje.

Film je baziran na istoimenom romanu autorke Melani Džusten, iz 2011. godine, koji povezuje Stokhlomski sindrom kao psihološki pojam, sa glavnim gradom Nemačke – Berlinom. Film je Australijski a premijera mu je bila na  Sundance Film Festivalu 2017.

Početak filma prikazuje mladu australijanku Clair koja dolazi u Berlin nakon otkaza u firmi u kojoj je radila zbog želje da doživi neka nova i neverovatna iskustva. Berlin koji gledate meni nekako odudara od utiska koje sam ja ponela iz tog grada. Nekako je sve sivo i sumorno. OK, znama da postoje dva dela i dve donekle različite istorije razvijene pod godinama uticaja dve sile kojima su ti delovi jednog grada pripadali. Obišla sam oba dela i videla i razlike u gradnji i uticajima sredina u kojima se živelo. Ipak mi nekako nije ostao u sećanju kao tako siromašan, nesiguran i opasan.

Clair nije jedina koja želi da sama ode i vidi neke nove gradove i doživi neka nova iskustva. I ja sama sam pristalica toga da je nekada bolje i otići i sam nego u društvu koje nije istog senzibiliteta kao vi, a i nema ista interesovanjakao vi. Ipak, nisam baš sigurna da sam ikada imala toliko poverenja u ljude koje sam tek upoznala. Pa bili oni i dobri frajeri kao i Andy koga ona upoznaje na ulici. Profesor engleskog, koji savršeno „brka“ reči kako bi dobio na šarmantnosti. On joj pokazuje grad i neka mesta koja nisu poznata turistima. Na kraju dana je vraća u hotel, bez namere da produbi njihov odnos. Ali… ludo žensko. Dobar frajer, strani grad, potraga za novim iskustvima i ona sutradan kreće umesto po planu u novi grad, u knjižaru antikvarnicu gde očekuje da će ga sresti. I gle slučajnosti, on je tamo i prelistava baš knjigu koju je ona gledala dan ranije. Naravno, ispostaviće se da ništa nije slučajno već da je u pitanju dobro osmišljena, i očigledno par puta ranije usavršena psihološka igra Andy-ja.

Odlaze u njegov stan. Iskreno, ja bih se već na ulazu u tu zgradu koja je šezdesetih dozivela svoj maksimum, okrenula i otišla. Prolaze napuštene hodnike, dvorište, ulaze u drugu zgradu, opet sumorni i napušteni hodnici i stanovi i otključavaju njegov stan. Sve je skockano i sređeno a njoj ni malo nije čudno da se prozori ne otvaraju. Ženski mozak… Vode ljubav, njoj je savršeno, i dalje joj ni malo nije čudno kada joj kaže da slobodno može da više jer je niko neće čuti. Zagrljaji posle seksa i kliše recenica „Volela bih da ne moram sutra da idem“. Pa, pazi Clair šta poželiš, možda ti se i ostvari.

Andz je ujutro već uveliko na poslu u školi kada se ona budi, pakuje i pokušava da ode. Ali… Sve je zatvoreno a ona naivno veruje da je on samo zaboravio da ostavi ključ. Uveče će shvatiti da joj odlaska nema. Kao ni nakita, pasosa, SIM kartice iz telefona i svega ostalog što je identifikuje ko je i odakle je.

I onda počinje pravi zaplet. Koliko je neko naizgled normalan ustvari psihički bolestan? Kako neke naše normalne poteze i ponašanje takav neko može razumeti? Koliko stvarno nekada poznajemo ljude sa kojima radimo? Na koje sve načine neki bolestan um vidi i pokazuje ljubav? Da li su takve osobe sposobne da osete emocije ili samo žele da veruju da nešto osećaju?

Pitanja je hiljadu i sve ćete ih prolaziti u glavi kada se film završi.

Iskreno, pitaće se da li bi se ponašali kao ona? Da li je takvim ponašanjem sebi spasila život ili…

Koliko se stvarno onaj koga muče vremenom veže za onoga ko ga muči? Ili samo glumi?

Film je svakako nepredvidiv i napet, i tera na razmišljanje.

Sigurna sam da posle njega nećete isto gledati na nekog stranca sa zavodljivim osmehom koga upoznate na nekom sledećem putovanju. I to je možda i dobro.

Vremena su čudna, brzo se živi i nekada ne poznajemo ljude sa kojima se viđamo godinama i nekako treba uvek imati onu dozu prisebnosti i opreza.

Glumačka ekipa je dobra ali nekako imam utisak da je Teresa Palmer kao Clair dosta slabija u odnosu na Max Riemelta kao Andy-ja. Možda je i  to samo gluma kojom se daje na jačini mučitelja. Teresa je ipak pokazala i glumom i fizičkim promenama kako psihološko igranje sa nekim utiče na tu osobu. Ipak… možda je neka druga glumica bila bolji izbor.

Film je svakako preporuka za gledanje.

Naročito ako volite da uposlite sive ćelije razmipljanjima posle filma koji ste odgledali.

 

 

 

Kultura

Sve je isto ali je film drugačiji

Ja nisam ljubitelj filmova Emira Kusturice. Realista sam i nikada mi nije bilo jasno čemu toliko simbolike u njegovim filmovima. Magarci, letenje, svadbe sa ludim svatovima i uopše preterano naglašene karakterne crte nekih likova. Priznajem da sam na premijeru otišla sa idejom „Ok, idem da vidim Moniku Beluči“ ali ću se verovatno smoriti.

Od sinoć pokušavam da smirim emocije i napišem tekst koji će biti „normalan“ ali to je teško.

Ovo je film koji je na mene ostavio takav utisak, i pokrenuo emocije da nije lako napisati tekst koji neće biti bar malo ličan.

Trailer filma pokazuje sve ono što smo već toliko puta videli kod Kusturice a ni jednom scenom ne pokazuje koliko je ovo emotivan film. Ovo je film koji će svakome probuditi neku emociju.

Priča filma je miks tri  istinite priče. Momku iz Avganistana koga je stvarno spasila zmija, ženi koju glumi Monika i pričom samog mesta na kome je i snimano.

Osnova priče je ljubav. Ona vrsta neočekivane ljubavi. Ljubav koja se dešava u momentu kada misliš da nisi sposoban da više osetiš emocije prema nekome. Kada si zatvoren za bilo kakve snove i planove. Postoji scena u kojoj glavog lika, Kostu, pitaju „Kako te izbegavaju meci?“ a on im odgovara da u njemu nema više ničega i da nemaju šta pogoditi. To je tako jednostavan opis onog osećanja kada nemaš razlog da ideš dalje sem pukog preživljavanja. Ne mora to biti rat, kao što je ovde slučaj. Život ponekad donosi sa sobom situacije koje te isprazne i kada misliš da neke emocije više nikada nećeš imati. Ali, život se ne planira. Kao ni osećanja. Stvari se jednostavno dese. Jedna od pitanja koje film sa sobom nosi je i to da li mi stvarno možemo planirati stvari u životu? Ili je sve to negde već isplanirano?

Ja sam samo sigurna da je ovaj film Kusturica uradio za sebe. Ulogu, priču, režiju…

“Sve što mi je preostalo ispod kože i izvan kože, sve što sam imao, dao sam za ovaj film. Ovo je priča o moralu, priča o veri i priča o uverenju, što je danas zaboravljena kategorija. Kad danas radiš tako nešto onda je potrebno da ne podležeš samoobmani i da za neki kadar koji nije dobar kažeš da je dobar, za neku scenu koja nije do kraja razrađena da kažeš da je dobra, da ćeš je popraviti trikovima, u montaži muzikom. Ovde se nisam time bavio, ovde nema takvih trikova“, rekao je Kusturica za NOVU BORBU.

I to se vidi. To se oseti. Toliko je iskrenosti u njegovoj glumi da sam i skoro 24 časa posle premijere fascinirana. Nisam to očekivala i sigurna sam da će svi koji odgledaju film imati isto osećanje. Toliko je tu i njegove ljubavi prema prirodi i životinjama da se to jednostavno zrači sa platna. Ovo je on ali neki drugi on. Mada, ovo nije njegovo prvo pojavljivanje na filmu. Verovali ili ne, prvo je bilo u filmu „Valter brani Sarajevo“.

Oseti se i taj neki čudni fluid između njega i Monike Beluči. To nije samo odnos režiser i glumica. Sigurno je mnogo više ali to i nije bitno. Njih dvoje to savršeno prikazuju na platnu.

Ima ovde Kusturicinih životinja ali su mi predivne. Kokoska koja skače po ceo dan na svoj lik u ogledalu i nosi jaja mi je preslatka. Soko koji igra predivan. Zbog magarca sam zaplakala. Medved koga bih pomazila. Zmija je, kako neki kažu – HIT!. I obzirom da je taj deo sa njom istiniti deo nečijeg života, sada mi je nekako još i fascinantnija. I ne smetaju mi prenaglašane scene sa životinjama. Nekako mi imaju svrhu u celoj priči.

I scena kada glavni lik u momentu oseti toliku bol zbog gubitka druga magarca da nesvesno ispušta ženu koju voli je toliko ljudska i iskrena. Ko ne voli životinje to neće, sigurna sam, ni razumeti.

Negde sam pročitala da je posle Kana napisano da je prvi deo priče spor i ima najviše elemenata Kusturicine režije, da razrada brzo prelazi u karikiranje i ružne delove filma a da je kraj najjači deo filma. Ja iskreno nisam filmski kritičar ali imam pravo da se ne slažem sa ovim u potpunosti.

Prvi deo filma definitivno jeste najviše Kusturica. Poludeli sat, rat, magarac, muzika i odlična Sloboda Mićalović. Pored Kusturice, ona mi je najveće iznenađenje filma. Gledala sam je u pozorištu, serijama i filmovima ali ovde je drugačija. Ovo je njena najbolja uloga do sada. I dalje se pitam da li je stvarno ona sama snimala neke scene.

Drugi deo filma je jedostavno ne samo njihovo bežanje od sudbine i borba da se preživi već ono što je život. Pomisliš da nema dalje i skupiš snage da nastaviš a onda se opet nešto neplanirano desi i ti se opet boriš. Sa jedne strane sve je toliko realno a sa druge imamo prirodne sile koje se bore da pomognu njihovoj ljubavi. Kusturica kaže da je scena sa drvetom koje ih skriva snimana tri nedelje a da je to drvo najstarije na našim prostorima. Koliko bi tek priča to drvo moglo da ispriča da može.

Finale filma je skoro pa sama priča za sebe. Nastavlja se na „kraj drugog dela filma“ kada glavni lik hoće da se ubije a seljak ga sprečava uz rečenicu  „Budalo, da se ubiješ pa da nema ko da se seća te žene i te ljubavi“. On je sada monah koji 15 godina svaki dan ide na vrh brda sa torbom punom kamenja i isto to kamenje spušta dole i polako popunjava minsko polje na kome je pogunila žena koju je voleo. Ja sam plakala. I ne stidim se da to kažem.

 

Za kraj mogu jedino da napišem ono što i danas svima ponavljam FILM MORATE POGLEDATI!

Kultura

INFERNO priča sa dva kraja

Odmah da vam napomenem da ovaj tekst nije za one koji vole da gledaju film ali nikako ne vole da znaju kraj unapred. Ako spadate u tu grupu – OVDE STANITE SA ČITANJEM.

Knjige obožavam da čitam. Imam faze kada ih “gutam” i kada nisam sposobna da se skoncentišem ni jednu stranicu. Ne padam na filozofske knjige jer mi je toga i previse u okruženju. Ali dobar triler… Istorijski triler je nešto što ne ispuštam iz ruku. Den Braun je svakako jedan od onih pisaca čije knjige ne ispuštate na duže iz ruku kada krenete da čitate.

Inferno je treća njegova knjiga koja je adaptirana za film.

 

Jedinstven komentar svih koji su i čitali i gledali ove adaptacije je da su knjige bolje. Daleko od toga da filmovi nisu dobri ali obzirom na način pisanja Den Brauna zaista je teško preneti tu napetost i brzinu kojom se neke stvari dešavaju kada se čita.

Kada je najavljeno snimanje filma INFERNO pomislila sam kako će biti teško preneti na platno to jurcanje po gradovima i razmisljanje Roberta Lengdona pri rešavanju “zagonetki” koje su mu ostavljene kao putokaz ka spašavanju sveta.

I tako sam odmah posle premijere otišla da pogledam film. I to sa ljudima koji nisu čitali knjigu. Ovo napominjem pošto je to bitna stvar kada govorimo o filmu.

Kokice, tortilje, voda… Sve za bioskopsku atmosferu je bilo spremno.

Početna scena – kao u knjizi.

Priča krece – kao u knjizi.

Jurnjava, pucanje, ubistva… Sve je baš kako treba. Vreme prosto leti.

Tom Henks standarno dobar u ulozi Roberta Lengdona. Felisiti Džons kao Dr.Sijena Miler dobra. Scenografija, muzika i ostali glumci odlični.

I onda kreće avantura u Istambulu.

Doktorka je “bad guy”. Ubijaju je. Virus je stvarno virus kuge. I dalje će se povećavati broj ljudi na zemlji. A ludi bogataš sa početka filma koji je sve ovo i zakuvao je stvarno lud.

Meni je bljak kraj a ostalima je ok.

Došla sam kući i krenula odmah da pretražujem internet. Kopkalo me je da saznam zbog čega je to urađeno. I evo ga objašnjenje Ron Havarda:

  1. Kraj knjige nije bioskopski.
  2. Kraj

Detaljnije...