STATISTIKE – Gejming, deca i pogrešna slika

U gejmingu postoje različiti načini prenošenja igre i praćenja statistike kako tima, tako i pojedinaca. Po meču, na dnevnom, nedeljnom ili nekom dužem periodu. I na osnovu toga se prati napredak i planira strategija.

Statistika je surova kada su u pitanju samoubistva u Srbiji. Broj se iz godine u godinu povećava i to nije znak napredka. O pojedinim čitamo razloge u novinama, za neke se samo nagađa povod a o većini se ni ne piše. Ovih poslednjih ima najviše ali o njima ne čitate jer ne skaču sa zgrada, mostova, ne rade to na javnim mestima i nisu javne ličnosti. Oni najčešće ne ostavljaju pisma. Oni su direktno ili indirektno govorili da će to uraditi ali ljudi oko njih nisu videli znakove, ili ih nisu shvatali ozbiljno.

Nagađanje ili istina da je dečak u Beogradu ostavio oproštajno pismo i kao jedan od razloga naveo zabranu igranja Fortnite igre je ponovo pokrenuo lavinu tekstova o štetnosti gejminga. Par istih specijalista ponovo ponavlja svoje teze o zavisnosti ali se sada ide i korak dalje pa se gejmeri karakterišu kao potencijalne ubice. Naravno, ni jedan tekst nema potpisano ime onoga ko je to napisao. Da je potpisan autor moglo bi da se postavi pitanje izvora podataka, pouzdanost činjenica i navedeni primeri. Dakle, imamo bombastične naslove, dve iste slike koje se ponavljaju i neopravdane napade na gejmere.

I ono što je najgore, ovi tekstovi mogu biti uzrok nekog sledećeg tragičnog slučaja!

Ljudima je najlakše da zabrane ono što ne razumeju. Teži način je pokušati da se nešto ispita, nauči, istraži… Svi znamo koliko je teško ispratiti sve obaveze u toku dana i onda se još igrati ili gledati dete kako igra Fortnite (ili neku drugu igricu) umesto odmarati. I još ako stručno lice kaže da je to užasno loše roditelji imaju sva prava da kažu NE igrama i uvode zabrane.

Iskreno, koje su vaše metode za kazne kada je dete nemirno, ne uči ili ne radi stvari onako kako želite? Zabrane, zar ne? Igrice, mobilni i igranje sa društvom… I svi tu grešimo i to govorim iz sopstvenog iskustva. Pravila sam istu grešku dok nisam shvatila da postoje i drugi načini. Mada, i sada kada je moje dete napunilo 18 ne radim sve onako kako bi trebalo. Uhvatim sebe da i dalje vičem kada bi samo trebalo da je zagrlim i kažem da je razumem. Verujte mi da znam kako se nekada svi osećamo bespomoćni kada im pričamo a oni kao da gledaju kroz nas i ne čuju ni reč od onoga što im objašnjavamo. Dođe vam da ih uhvatite za ramena i prodrmate a znate da ne vredi. A tek pitanja i podpitanja na koje nekada nemate snage, ni fizičke ni psihičke, da odgovarate… Ipak, njima nije dovoljno reći da je to tako jer mi to kažemo. Oni su unapređena verzija nas i moramo im dati objašnjenja da bi razumeli. Moramo razgovarati i pokušati da ih razumemo. Najbitnije od svega je da naučimo da čitamo njihove signale kojima nam poručuju šta žele i šta očekuju od nas. A većina očekuje da ih razumete i podržite.

A mi roditelji, treba da priznamo da nekada nemamo rešenje za sve probleme i da je potrebno da potražimo savet. Deca u pubertetu rade lude stvari. I mi smo u svoje vreme. Nekada je sitnica dovoljna da se dete promeni. Meni se to desilo u osmom razredu kada je otišla na zimovanje sa školom. Dete koje se vratilo nije bilo ono koje sam poslala. Na stranu to što je počela da puši, problem su postale i ocene, i anoreksija. I danas kažem da mogu da vratim vreme unazad – odbila bih da je pošaljem na Kopaonik. A samo sam želela da joj pružim sve ono što ja nisam imala u njenim godinama. Prva godina srednje je bila pakao. Svi pričaju kako je njena škola najbolja ali vam tek kasnije kažu kako su i njihova deca bila čudna prve godine. Novo društvo, nova pravila i shvatanje slobode koju ima dok ste vi po ceo dan na poslu. Sada znam da sam trebala da budem smirenija, da manje vičem i da više pričam i proveravam. Poslovi se mogu promeniti a dete je jedno. Tada sam mislila da nema izlaza i da tako moram. Dozvolila sam da mi dete ne bude na prvom mestu. Probala sam da uradim dosta toga što mi je savetovano ali je spas došao u vidu novog razrednog starešine. Čoveka koji voli svoje đake i priča sa njima. Ona stara vrsta vaspitača koji ukaže na sve, zove ako kasni ili nije došla u školu, javlja ako je pokvarila ocene. I brine. I njemu sam naizmerno zahvalna jer mislim da bi bilo mnogo teže ispratiti sve da njega nije bilo. Nismo mi roditelji svemogući.

I baš zato vas molim da ne verujete svemu što pročitate!

Umesto da se stavljaju bombastični naslovi, zauzima prostor kako bi bilo dovoljno materijala, promoviše par ljudi i statistički beleži broj lajkova ili komentara ispod teksta moj predlog je da se pisanju članaka o gejmingu pristupi na pravi novinarski način. Postoji nešto što se naziva istraživačko novinarstvo i toga je kod nas sve manje.

Možete gejming kriviti za mnogo toga ako vam je tako najlakše ali nikada gejmere ne tretirajte kao potencijalne ubice ili samoubice!

A danas kada dođete kući posle posla, samo sedite i zagrlite vaše dete bilo ono gejmer ili ne.

Sve ostalo je nebitno iako nema statistike koja će to da vam potvrdi.