Iqbal Masih – Priča o dečaku koji je spasio mnoge ali ne i sebe

Novembra 1994. godine je Iqbal Masih dospeo na naslove strane novina i magazina širom sveta kada se obratio na Međunarodnoj konferenciji o radu u Stokholmu. Iqbal je dobio nagradu “Mladi u akciji” kompanije Reebok. Univerzitet Brandeis dodelio mu je stipendiju za studiranje prava nakon što je završio školu nakon 5 godina. Ali… Iqbal je ubijen jer je predstavljao opasnost svojom pričom i radom na oslobađanju dece iz fabrika. I do danas niko nije odgovoran za njegovu smrt.

Priča o dečaku koji nije imao detinjstvo

Iqbal Masih je rođen 1983. godine u malom selu u Pakistanu. Siromašna porodica i roditelji koji nisu mogli da ga izdržavaju su ga sa četiri godine prodali za rad. Reći za rad je jedno ali je činjenica da je bio prodat kao rob i umesto igračaka dobio je radne zadatke. Iqbal je radio u fabrici tepiha, sedam dana u nedelji po 14 i više sati. Teški uslovi rada i fizičko zlostavljanje su bili svakodnevna realnost.

Vlasnik fabrike Ghullah je bio vlasnik Iqbalovog života jer je zajam koji je dao porodici glasio na njegovo ime. To je značilo da Iqbal duguje Gullahu 5000 rupija ili oko 600 američkih dolara za operaciju majke. U nekim tekstovima se navodi da je prodat kako bi se platila svadba njegovog brata. Iqbal je mogao da se iz fabrike vrati uveče kući kako bi se odmorio. Često je morao da preskoči i spavanje kako bi isporučivao tepihe.

Mali dečak je sedeo za razbojom za tkanje tepiha i vezivao malene čvorove 14 sati dnevno uz 30 minuta pauze svakog dana. Nije imao šta da jede, nije bio zdrav, nije imao prijatelje i išao u školu i nije se igrao. Različite i često ekstremne temperature su bile loše za decu, a morali su da rade i bolesni. Kap koja je kod Iqbala prelila čašu je momenat kada je vlasnik fabrike malom dečaku koji je imao visoku temperaturu vezao stopala i obesio ga naopačke o ventilator na plafonu uz reči da je on taj koji odlučuje kada će raditi. Počinje da beži sa posla kada Gullah nije tu i igra se sa prijateljima. Igra je njega i prijatelje skupo koštala jer su dobijali batine viljuškom za tepih ili prvim što je Gullahu bilo pod rukom. Vezivao ih je lancima i ponekada tako držao i po dva dana.

U oktobru 1992. Iqbal beži sa posla i pridružuje se grupi koja je krenula na sastanak Fronta oslobođenja obveznika rada, BLLF i tamo po prvi put čuje govor o zakonu protiv dužničkog ropstva. Problem je što ljudi ne poštuju zakon, a policija i sudovi uvek pomažu vlasnicima fabrika, a ne siromašnima. Kada su Iqbala zamolili da ispriča svoju priču prišao je mikrofonu i rasplakao mnoge. Ehsan, čovek koji je slušao sve ovo moli vlasnika fabrike da oslobodi Iqbala ali bezuspešno. Ipak, ne zaboravlja ga i traži od nekih svojih kolega da saznaju više i pomognu Iqbalu da se oslobodi.

Iqbal počinje da ide u ‘Našu sopstvenu školu’, kako se zvala škola za bivše dužničke robove. Svojim prijateljima i deci u drugim fabrikama tepiha govori da ne moraju više da ostanu kod svojih vlasnika. U oblasti Muridke deca počinju da napuštaju fabrike tepiha. Brojke rastu do par hiljada. Vlasnik fabrike traži od Iqbala da se vrati da radi jer će se i ostala deca vratiti za njim. Preti se celoj porodici ali i Iqbalu lično da će ga ubiti.

Iqbal putuje u Švedsku i govori deci u školama o tome kakav je život dece robova zbog dugova u Pakistanu. O njemu pišu dosta ali je i tema u TV emisijama. U decembru 1994. odlazi i u Ameriku gde dobija nagradu kompanije Reebok za borbu za prava dece robova zbog dugova. Ovo postaje bitna tema i u njegovoj rodnoj zemlji jer vlasnici fabrika ne žele da se priča o tome kako se ne bi smanjila potreba za pakistanskim tepisima. Ukidanje dečijeg ropstva značila bi isplate većih plata odraslim radnicima i manji profit za proizvođače tepiha.

16. aprila 1995. godine se Iqbal vraća u svoje selo i nedugo zatim biva ubijen sa užasno mnogo hitaca u leđa. Njegovog brata policija tera da ostavi otisak prsta na izjavu koju kasnije menjaju i optužuju siromašnog seljaka za ubistvo dečaka. Iako se zna da to nije tačno i da iza svega stoje vlasnici fabrika, niko od njih nije odgovarao za ubistvo.

Na posthumnoj dodeli nagrade u Švedskoj, Iqbalova sestra Sobia je izjavila da je Iqbal hteo da bude advokat, pomogne deci da budu slobodna i obezbedi im kvalitetno obrazovanje.

Pad industrije tepiha u Pakistanu

Imran Malik, potpredsednik Pakistanskog udruženja proizvođača tepiha i proizvođača i izvoznika, procenio je 1995. godine da su izgubljene porudžbine u vrednosti od 10 miliona dolara za godinu dana od pucnjave 16. aprila. Tepisi koji su se nekada smatrali umetničkim delom počinju da se izbegavaju jer se za njihovu izradu koriste deca.

Činjenica je da je industrija tepiha kao jedan od najvećih izvoznika u ovoj siromašnoj zemlji bila suočena sa problemima i pre Iqbalove smrti. Izvoz je pao sa 183 miliona dolara u 1992. na 149 miliona. Amerika kao najveći uvoznik pakistanskih tepiha je 1994, uvezla robu u vrednosti od 42 miliona dolara, u odnosu na 55 miliona dolara dve godine ranije. Prodavci tepiha su za samo par meseci nakon Iqbalove smrti izašli sa podacima da su u proseku izgubili po par stotina hiljada dolara.

U tekstu LA Times iz 1995 godine se navodi da Anti-Slavery International, britanska grupa koja vodi kampanju protiv prisilnog rada, procenjuje da proizvođači tepiha zapošljavaju oko 500.000 dece mlađe od 14 godina u Pakistanu, 300.000 u Indiji i 110.000 u Nepalu. Decu traže proizvođači tepiha jer njihovi mali prsti prave male, čvrste čvorove koji su znak zaista finog tepiha. Ručno vezani tepisi se takođe proizvode u Iranu, Kini, Avganistanu, Maroku, Turskoj, Peruu i nekim bivšim sovjetskim državama a postoje dokazi i informacije da se dečiji rad u određenoj meri koristi u svim ovim zemljama. Front za oslobođenje obveznika rada, privatna grupa u Pakistanu, okrivila je za ubistvo pakistansku mafiju tepiha.

Deca robovi u 2024. godini

Na sajtu The world counts.com možete proveriti brojke za ovu godinu kada su u pitanju deca robovi. Brojke možete videti po danu, nedelji ili mesecu. Trenutna cifra za 2024. godinu je 485 410 dece a samo za 27. maj je brojka 2.260!

Svake godine se više od milion dece proda kao robovi. Mnogi rade u opasnim uslovima i više od 20.000 dece pogine svake godine tokom rada. 1 od 4 svih žrtava trgovine ljudima su deca uključena u prinudni rad. Svake godine oko 1,2 miliona dece postane žrtva trgovine ljudima. Deca kojima se trguje često rade kao robovi na farmama, rudnicima i industrijskim fabrikama. Širom sveta, do 10 miliona dece je zarobljeno u modernim oblicima dečjeg ropstva.

Par desetina dolara za život deteta! Deca se prodaju kao roblje za iznos od $37 dolara u nekim Afričkim zemljama kao što je recimo Gana. Cena deteta je izjednačena za cenom krave.

Mnogi izveštaji navode da je pandemija povećala eksploataciju dece širom sveta. Proverite sajt Freedom Fund.

Eksploatacija dece nije problem samo u nerazvijenim zemljama već se protiv nje bore svi. Na stranici www.nottingham.ac.uk imate zapanjujuće brojke za Englesku. U 2022. godini prijavljen je veliki porast identifikovane dece žrtava modernog ropstva od 29%, sa preko 7.000 slučajeva za koji se veruje da je čak i veći zbog pogrešnih metoda identifikacije.

Razne organizacije se nadaju da će eksploatisanje dece biti prekinuto do 2025. godine a trgovina ljudima do 2030. godine.

Promena je u nama

Koliko god da vam nekada čudno zvuče ona predavanja u kojima nas ubeđuju da je promena u nama i da smo mi ti koji mogu doneti promene, setite se Iqbala. Njegova životna priča je dokaz da svaka osoba ima potencijal da napravi razliku i da bude snaga za pozitivne promene. Iqbal je iako mali budućim generacijama pokazao da je moguće da se založe za ono što je ispravno, čak i u suočavanju sa nedaćama.

Ova priča govori i o tome koliko je važno obrazovanje i ulogu koju ono može da ima u osnaživanju ljudi da budu nosioci promena. Treba pričati i raditi na tome da se govori i bori protiv dečijeg rada i ropstva. Siromaštvo nije opravdanje za dečiji rad jer je to kršenje osnovnih ljudskih prava i dostojanstva. Deci koja su prinuđena na rad uskraćena je mogućnost da se obrazuju i pokažu svoj puni potencijal, što ne utiče samo na njih već i na šire društvo. Ovaj dečiji rad i ropstvo često uslovljavaju i druge oblike eksploatacije, uključujući zlostavljanje i trgovinu ljudima.

Možda kao jedinka nismo sposobni da promenimo mnogo ali zajedno možemo mnogo više!