Filmska industrija poslednjih godina neumorno oživljava hitove iz osamdesetih, oslanjajući se na talas nostalgije koji publika rado prati. Studio za studijom pokušava da rekreira čaroliju nekih davnih bioskopskih večeri, ali često bez onog iskrenog i originalnog duha koji je te filmove i učinio legendarnima. U tom moru reboota i nastavaka, mnogo je onih koji su potrošili milione da bi nam isporučili tek još jednu, pomalo ispranu verziju poznatog. Tron: Ares, treći film u kultnom Tron univerzumu, jedno je od onih prijatnih iznenađenja koje ne samo da poštuje svoje korene, već ih nadograđuje i širi, donoseći nešto novo, ljudskije nego što smo se usudili da očekujemo. I najbitnije… možete ga gledati bez ikakvog iskustva sa ranijim delovima!
Početak digitalne legende
Još od 1982. godine, Tron je bio sinonim za vizuelnu revoluciju, pionirski eksperiment koji je prvi pokazao da kompjuteri mogu biti i platno i četkica. Nastavak Tron: Legacy iz 2010. pokušao je da spoji futurizam i emociju, ali je ostavio publiku između fascinacije i hladnoće digitalnog sveta. Tron: Ares film ide korak dalje! Ne samo da donosi neverovatnu estetsku raskoš i audio-vizuelni spektakl, već uspeva da u taj neonski svet unese dušu.
Radnja nas vraća u svet u kojem se granice između stvarnosti i virtuelnog sveta brišu do neprepoznatljivosti. U centru priče je Ares, digitalno biće sposobno da prelazi između mreže i realnosti, kreacija Dillingera mlađeg, unuka onog istog korporativnog manipulatora iz originala. Njegova svrha je jednostavna! Da služi, da izvršava, da bude oružje. Ali baš kao u najboljim pričama o stvaranju i pobuni, Ares počinje da se preispituje.
Dok korporacije sanjaju o armiji neuništivih bića, film nas uvodi u svet u kojem virtuelno postaje materijalno, a pitanje odgovornosti čoveka za svoje kreacije postaje važnije nego ikad. Julian u jednom trenutku izgovara rečenicu koja se pamti:
Nije pitanje da li auto treba napraviti. On se upravo pravi. Pitanje je, ko drži ključeve?
I upravo u toj rečenici krije se suština čitavog filma i naše stvarnosti. To nije samo pitanje tehnologije, već i naše spremnosti da preuzmemo odgovornost za ono što stvaramo.
Režija i gluma
Režiser Joachim Rønning, poznat po radu na Pirates of the Caribbean: Dead Men Tell No Tale, ovde pokazuje da itekako ume da stvori balans između spektakla i emocije. Vizuelno, film je savršen! Svaki kadar blista u svojoj geometrijskoj preciznosti i neonskom svetlu, ali nijedan trenutak ne deluje prazan. Rønning ne beži od akcije, ali se ne plaši ni tišine. Upravo te tihe i mirne scene, one u kojima Ares posmatra kišu, svetlost svitca ili čuje Depeche Mode, daju filmu ono što ga izdvaja, srce.
Jared Leto kao Ares donosi neobičnu kombinaciju distanciranosti i ranjivosti. Njegov Ares nije tipičan akcioni heroj. On je više nalik izgubljenom detetu koje uči šta znači postojati. Greta Lee kao Eve Kim isporučuje snagu i veru u bolju budućnost. Jodie Turner-Smith kao Athena je odlična kao ratnik budućnosti, bez emocija i moralnih dilema. Gillian Anderson daje moralnu težinu priči kao lik koji razume granicu između nauke i humanosti. Evan Peters, u ulozi mladog Dillingera, nudi savršenu dozu korporativnog ludila i nezasite ambicije. O tome koliko je lepo videti kako Jeff Bridges kao Kevin Flynn daje neki nostalgični momenat svemu je nepotrebno i pisati.
Tron Ares film i više od očekivanog
Ono što Tron: Ares film čini posebnim nije samo to što je vizuelno spektakularan! Nije ni to što savršeno kombinuje muziku sa pričom. On je istinski promišljen. I dok se većina gledalaca opija neverovatnim efektima i muzikom Trenta Reznora i Atticusa Rossa, ono što mene lično oduševljava je priča u pozadini.
U svetu u kojem se sve više vodi borba oko toga kako i gde postaviti granice veštačke inteligencije, Tron: Ares podseća da prava opasnost nikada nije u mašinama, već u nama samima. Kao što sam više puta govorila, ne plašim se ja veštačke inteligencije, nego nas ljudi. Film sjajno osvetljava tu večitu borbu između samoljublja i empatije, između moći i odgovornosti.
Biljka, životinja ili veštačka inteligencija, neophodno je da shvatimo da nismo najbitnija bića u univerzumu.
I dok se svet video igara prepliće sa realnošću, pitanje nije da li je to moguće, već da li smo mi spremni za ono što sledi. Jer, ako jedan digitalni ratnik, koji u stvarnom svetu može da opstane svega 29 minuta, može da zastane i uživa u dodiru kiše, u svetlu svitca i pesmi Depesh Mode, možda je vreme da se i mi zapitamo koliko toga propuštamo u našoj trci za napretkom?
Svet koji odražava naš
U tom smislu, Tron: Ares postaje mnogo više od filma. On je najmodernije ogledalo vremena u kojem živimo. Sveta u kojem sve manje primećujemo prirodu, toplinu, emocije, dok nas algoritmi uče šta da osećamo i kada da reagujemo. Rønning uspeva da nam prikaže i ono što je uvek bilo u središtu Tron univerzuma, odnos između stvaranja i kontrole. Ljudi oduvek žele da budu tvorci, da oblikuju svet po svojoj meri, ali svaki takav pokušaj ima cenu.
Film jasno postavlja pitanje: ako nešto stvorimo, da li time preuzimamo i moralnu odgovornost za njegovo postojanje? Ares nije samo mašina koja je stvorena da služi i sluša komande. Ares je metafora svega onoga što smo stvorili a nad čim smo izgubili kontrolu. U tom kontekstu, Tron: Ares ima mnogo dublju poruku nego što bi to iko očekivao od jednog naučno-fantastičnog spektakla.
I za kraj…
Tron: Ares je film koji vas ne ostavlja ravnodušnim. Dva sata adrenalina, savršene muzike Nine Inch Nails i neonskog spektakla jesu odlična zabava ali i poruka o onome što jesmo i onome što bismo mogli izgubiti.
Film ne pokušava da nas zastraši budućnošću, već da nas podseti da budućnost zavisi od nas.
U svetu u kojem se realnost i virtuelno prepliću, možda je najveća hrabrost ostati čovek.
Preporuka: Pogledajte ga na velikom platnu, sa 3D efektima i dozvolite sebi da svet vidite malo drugačijim očima.
Napomena: Verovali ili ne, Leto u drugom videu napominje da je na filmu rađeno devet godina!
Distributer filma je MCF
