Film Ne kajem se zbog tebe ili u originalu Regretting you prikazan je u okviru Cinema Book Club događaja u Ada Mall-u, i to je bio lep povod da mu priđem kao neko ko, priznajem, nije pročitao knjigu. Ne samo ovu, već nijednu iz opusa Colleen Hoover. Taj mali luksuz neinformisanosti ponekad volim da zadržim, jer mi dozvoljava da se filmu prepustim bez unapred izgrađene slike i očekivanja.
Pre projekcije vodili smo razgovor o staroj temi: Šta je bolje, knjiga ili film? Moj stav je jasan već godinama — zavisi! Svaki naslov je priča za sebe. Ima primera kada film napravi čudo i doda slojeve koje nismo ni naslućivali, a ima i onih bolnih slučajeva, poput Inferna Dan Brauna, koji je u filmskoj verziji izmenjen toliko da je izgubio suštinu, samo da bi se udovoljilo publici i ostavio prostor za nastavke. Tada publika koja nije čitala knjigu dobije spektakl, ali umetnost izgubi dušu i viziju pisca.
Ljudi greše, brane se, probaju ponovo i traže način da funkcionišu u novim okolnostima.
Film najviše interesuje ono što ostaje kada prestane prvi talas emocija… I najvažnije, kako ostati porodica i onda kada je najteže.
A onda je tu ova priča o majci i ćerki što je nešto što me, po prirodi stvari, uvek zainteresuje. I sama sam majka jedne divne devojke i znam koliko taj odnos ume da bude složen, nepredvidiv i beskrajno važan. Zato sam sela u salu sa posebnom vrstom očekivanja, onim ličnim.
Ovo nije recenzija sa spojlerima i priča ostaje vaša da je otkrijete. Ali na samom kraju ostavila sam malu napomenu za one koji žele da pročitaju sažetak ključnih događaja i šta zapravo stoji iza najveće emotivne tačke filma.
Ne kajem se zbog tebe: Tajne i emocije
Ne kajem se zbog tebe je film koji ne pokušava da vas pogodi spektakularnim momentima i produkcijom, niti udara dramom samo da bi se osetila težina. Njegova snaga leži u onim malim napuklinama u svakodnevici svih nas. Onim trenucima kada majka i ćerka stoje na suprotnim stranama zaključanih vrata, stvarno želeći da se čuju, a ipak biraju tihu tvrdoglavost.
Taj deo filma najviše razumem jer odrastanje, i naše i njihovo, nikada nije linearno. Greške su deo našeg jezika, kao i ćutanje. U jednom momentu film tačno pogodi taj trenutak nerazumevanja između generacija, i to je njegova najveća vrednost.
Allison Williams donosi Morgan na način koji ponekad deluje suzdržano, ali u tim pukotinama se vidi umor žene koja se postavila kao stub pre nego što ju je iko pitao da li je na to spremna. Mckenna Grace, kao Clara, ima onu vrstu mladalačkog prkosa i nesigurnosti koja je gotovo fizički prepoznatljiva. Mislim da mnoge majke u publici mogu videti sebe u tim reakcijama, baš kao što će se ćerke možda videti sebe u Clarinim naglim skokovima iz ljubavi u ljutnju.
Majke, ćerke i neizgovorene istine
Ovo nije film o savršenoj majci, niti o idealnoj ćerki. Više je priča o ljudima koji greše zbog ljubavi, iz straha ili ponosa. I upravo zbog toga deluje stvarno, čak i kada ispod površine osećate onaj šraf koji nije do kraja zategnut. Iskreno, mislim da je adaptacija ponekad požurila tamo gde je priča mogla da se produbi. Na momente je sve prebrzo, ili nedovoljno objašnjeno a iskreno, i previše očekivano.
Postoji jedan motiv koji mi se posebno dopao: način na koji se prenosi teret neraščisćenih emocija kroz generacije. Ne na didaktičan način, već kroz tihu borbu da se bude bolji nego juče, iako ponekad ni ne znamo kako izgleda to bolje.
Romansa u drugom planu
Ovo nije tipičan teen romance film, iako mladalačka ljubav zauzima svoje mesto. Romansa u priči postoji kao ventil, kao podsetnik da svet za Claru tek počinje, dok se svet za Morgan menja u hodu, i to je lep balans.
Film najviše interesuje ono što ostaje kada prestane ovaj prvi talas emocija, kada prestane impuls i ostane svakodnevica.
Šta radimo sa gubitkom?
I najvažnije, kako ostati porodica i onda kada je najteže.
Emocije, romantika i likovi koje danas retko srećemo
Film se ne trudi da bude veći od života i možda baš zato pogađa tamo gde treba. Priča o onome što često previdimo dok jurimo kroz život… Greške, očekivanja, razočaranja, ljubav koja nije savršena ali je stvarna.
A ima tu i romantike, možda i više nego što to današnje vreme “dozvoljava”. I priznajem, gledajući Millera, mladića kog iglumi Mason Thames, poželela sam da danas ima više takvih momaka. Onih iskrenih, pažljivih, pomalo zbunjenih ali čistih u svojoj ljubavi i nameri. Ili smo ih možda prestali primećivati, pa se samo čini da ne postoje.
Pored njega, vrlo solidne uloge donose Dave Franco kao Jonah tako tih, ranjen ali dostojanstven u bolu. Scott Eastwood kao Chris, čija priča vodi ceo konflikt nije mnogo mogao da pokaže. Willa Fitzgerald kao Jenny takođe ostavlja trag, čak iako je njen deo priče kratak u filmu.
I za kraj…
Ne kajem se zbog tebe je film koji možda neće promeniti svet ali ume da dotakne ono mesto na kojem krijemo neizgovorene rečenice. Za mene, to je dovoljno. Ne znam kako izgleda knjiga, ali film nosi toplinu koju poštujem. Tu je i onaj podsetnik da nekad moramo da sačekamo jedni druge negde na pola puta, čak i kada ne znamo gde je taj put počeo da se lomi. Ili, kako majke i ćerke često nauče da ljubav nije uvek ono što izgovaramo ali je jaka i uvek prisutna u nama.
Ne kajem se zbog tebe: Spojler napomena
Otkrivanje preljube i način na koji to potrese obe porodice jeste centralni trenutak filma. Ipak, fokus nije na samoj izdaji, već na onome što dolazi posle. Na snalaženju, nespretnim pokušajima razgovora, pitanjima bez jasnih odgovora i svakodnevnim situacijama koje postaju teže preko noći.
Film nema preterane drame, nasilja ili šok-efekat. Umesto toga, prati kako se odnosi menjaju… Polako, neuredno, ponekad sa zadrškom i tvrdoglavošću, a ponekad sa iznenadnom dozom iskrenosti. Niko nije idealizovan i niko nema rešenje na tacni. Ljudi greše, brane se, probaju ponovo i traže način da funkcionišu u novim okolnostima.
