Psihologija gejmera 3.deo

indijankadanka
od indijankadanka
7 minuta za čitanje
Danica Manojlović | 02.02.2018. | 10:20

OVA MAMA JE GEJMER: Psihologija gejmera 3! Kolumna Danice Manojlović

Dok traje igra dozvole sebi i da viču, i da opsuju a i da nešto možda bace u naletu andrenalina. Kada se igra završi to prestaje. Zajedno će sesti da popiju piće i iskomentarišu svoju igru. Danas ljuti protivnici će možda za par meseci igrati u istom timu i deliti svakodnevne obaveze. Verujte mi da nisam nikada čula od gejmera koje poznajem da loše pričaju o drugim gejmerima.

Zato one koji ulaze u ovaj sport samo zbog novca i lake zarade možete “na 1” prepoznati po tome što uvek imaju nešto loše da kažu o svima koji ne misle kao oni, ili nisu na istoj strani kao oni.  Još je gore ako imaju svoje mišljenje o nekim stvarima. I ako se ne plaše da otvoreno kažu ono što misle.

Ova kolumna je poslednjih nedelja izazvala obe reakcije.

Ideja o gejming sekcijama u školama očigledno nikoga nije ostavila ravnodušnim.

Iz zemalja regiona sam dobila mailove podrške da se nekako organizujem i nađem istomišljenike koji će mi pomoći da ova priča krene. Neki su mi pisali da će se i oni raspitati kako se kod njih ta priča može progurati u školama.

Gejmeri i neki od ljudi koji se bave propratnim poslovima u gejming industriji su poručili da računam na njih.

Ali oni koji su to rade najviše zbog novca daju sebi za pravo da se pitaju “Kakva je to ona gejmerka?“ i pokušavaju da neke od tema o kojima pišem pripišu sebi. Ljudi, ja pišem o stvarima o kojima se govori već dugo u svetu. Možda sam prva kod nas izašla sa idejom gejming sekcija u školama ali to ne znači da sam prva koja je mislila o tome. Samo sam imala priliku da pišem o onome što volim i onako kako umem. Umesto da komentarišemo ko je veći gejmer hajde da sednemo pa da vidimo kako da svi pomalo postanu gejmeri.

A zašto sebi dozvoljavam da se nazovem gejmerkom?

Zato što sam u toj priči baš dugo. Bila sam prva koja je imala dodira sa pojavom igrica u Srbiji (tada smo bili druga država). Jedina koju sam poznavala da je jurila švercere da donose strane časopise o gejmingu. Iako plavuša, verujte mi da sam svaku igricu o kojoj sam pričala i radila priloge u prvoj TV emisiji posvećenoj igrama (CD BYTE) dobro i temeljno odigrala kako bih znala o čemu pričam. Znate li koliko je vremena tada bilo potrebno da se materijal sa računara prebaci na VHS (pitanje je ko od današnjih klinaca zna šta je to), pa na BETU i onda sedne i izmontira emisija?

A periferije i komponente? E tu mogu da izvedem na crtu sve ove koji misle da imaju pravo da kritikuju i da vidimo ko zna više. Hoćemo istorijat komponenti, tršišta Srbije ili modela i brendova kako su se pojavljivali kod nas? Sve može…

Neki me kritikuju zbog odlaska sa prve gejming televizije BIT TV ali svako od nas ima razloge za svoje postupke. Ja sam izabrala da se posvetim novom poslu (koji je core gaming) i probam da se nekako izborim za gejming sekcije. Da li ću uspeti u tome, ili ne, to niko sada ne može reći sa sigurnošću. Ali to je život i bitno je da probamo da se izborimo za ono u šta verujemo.

Ni jedna ideja nije nikada zaživela odmah.

Opstale su one koje su ili bile najisplatljivije ili su imali najtvrdoglavije da je poguraju.

Gejmeri su sportisti i uporni su i tvrdoglavi. Jedno ispunjavamo u startu.

Neki od pitanja i komentara koje sam dobila su:

  • Kako će igrati ako nema računara u školama ili su stari?
  • Kako će igrati ako nema miševa i tastatura?
  • Kako će se naći učitelji i da li sam svesna kako ih je malo i kako su im male plate?
  • Kako se može biti siguran da će se raditi sa talentima a ne onima koji imaju „jače“ roditelje?
  • Ko garantuje da će imati gde da igraju?

Po novom zakonu, sve škole će imati Informatiku kao obavezan predmet. Za predavanje su tu neophodni računari. Koliko god stari, neke osnovne igre se na njima mogu instalirati. Vremenom ćemo biti u mogućnosti da ih nekako nadogradimo ili zamenimo. Sponzori, roditelji ili udruženja…

Veliki broj stanovništva ima računare kod kuće. Ukoliko periferije u školama nisu dobre ne vidim problem u tome da za sekcije nose svoje lične i vrate ih nazad kući. Vremenom će se i za to naći način da se uniformiše i da svi koriste iste.

Da, svesna sam svega. To nije trenutna pojava. Svesna sam i toga da kada je gejming u pitanju postoji dosta entuzijasta. Postoji dosta gejmera. Postoji dosta interesa da gajimo prave i uspešne igrače. Kada su u pitanju igre i rad sa decom koja imaju problema sa učenjem ili su hiperaktivna, to može da se organizuje u saradnji sa školskim psihologom. Da li je potrebno da budemo toliko negativni i mislimo da niko od njih neće poželeti da nauči nešto novo, neke nove načine pomoći? Ja iskreno verujem u to da je u ljudskoj prirodi da napreduje i usvaja nova znanja.

Za razliku od nekih sportova gde svi znamo da se u prve postavke stavljaju igrači koji to možda i ne zaslužuju, kod gejminga je situacija jasnija. Tu imamo brojke i statistike. I volju da se vežba da se bude bolji.

Ako imamo zvanične turnire i već par godina studentske lige, logično je da imamo i lige u školama. Organizuju se školska, opštinska, gradska i regionalna takmičenja u pojedinim predmetima i znamo da je to moguće. Zašto bi organizovanje gejming takmičenja bilo nemoguće?

Hajde da prestanemo da u svemu prvo vidimo probleme i negativnosti i okrenemo se pozitivnim stvarima.

Hajde da svi pritisnemo START i zaigramo neku igru i shvatimo kako je bar ponekada ok bitigejmer.

Možda vam se i svidi!

Pratite me i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram, Twitter, Threads , Linkedin i YouTube.

Discover more from Indijanka Danka

Subscribe to get the latest posts sent to your email.

Podelite ovaj članak
Zaprati:
Sedamdesetih godina prošlog veka u modi su bile lutke obučene kao partizanke, indijanke, hipi i naravno “normalne” djevojke, a sve su imale isto lice i dugu crnu kosu. Ja sam imala partizanku i indijanku. Imam ih još uvek (čuvala sam za kćerku koja ih nije ni uzela u ruke). Jedna sam od prvih žena gejmera kod nas. Prva žena autor i voditelj emisije o kompjuterskim igricama.