Poslednjih par meseci sam počela da primećujem da me pojedine reklamne kampanje sve više nerviraju.
Prvo sam mislila da preterujem i da je problem u meni. Onda sam okačila post na FB i dobila komentare mojih prijatelja. Bilo mi je lakše. Nisam bila jedina. Definitivno smo počeli da se gušimo u gomili neinventivnih reklama i promocija koje toliko liče jedna na drugu.
2006 godine sam počela da smišljam BACK TO SCHOOL akcije, Dan zaljubljenih, 8 Mart pa sve do Uskrsa i Nove Godine. Dan zaljubljenih je bio zamišljen kao poklanjanje za drugu osobu. Čak sam i izlog u Knez Mihajlovoj (HOT SPOT radnja) postavila tematski. Crveni saten, čaše sampanjca i piće sa sve čokoladnim bombonama. U jednom delu pokloni „za nju“ a u drugom „za njega“. Sledeće godine smo poklanjali vaučere za piće u tada popularnom SPORT CAFÉ-u. Pazili smo da se ne ponavljamo.
8 Mart… od poklon filmova na DVD-u, knjiga pa vaučera za kupovinu šminke.
BACK TO SCHOOL.. obožavala sam te akcije.
Tada smo ih uvek radili drugačije od onih na kraju školske godine. Znalo se da na kraju godine ide gaming, mobilna oprema i sve što je za putovanja. A u septembru su se uzimali računari, grafičke table i sve ono što je za rad i učenje. Roba u izlogu je bila u skladu sa akcijama. Tadašnja PAKOM radnja kod Londona je imala ležajke i peškire Logitech za plažu a u septembru su se izlozi nameštali sa klupama i torbama. I tačno se znalo šta se sa čime kombinuje. Posle 2012. sam prestala sa svim ovim akcijama. Krenuli su da ih rade svi i nekako su mi izgubile smisao. Uvek sam bila kontraš.
Ove godine je BTS akcije bilo svuda. Udješ u pekaru, prodavnicu donjeg rublja ili supermarket – iskaču ove akcije. Parfimerija, tehnika, nameštaj… bez izuzetaka. Svi su imali neki BTS. Moj komentar je bio da jedino na taolet papiru nisu imali tu promociju. A realno, moglo je da se i to organizuje. Iovako nema taolet papira u školama. Deca svakako moraju od kuće da ih nose.
Drugi okidač mi je bilo otvaranje nove radnje, novog brenda kod nas na tržištu. Taj brend obožavam i svako moje putovanje u Budimpeštu je podrazumevalo najmanje 3 pune kese njihovih proizvoda. I taman sam se ponadala da će biti nekih interesantnih akcija za njihovo otvaranje kad ono… Slikajte se i pošaljite sliku. Da li je poslednjih par godina otvoreno nesto da nije bilo slikanja i Pere, Mike ili Žike koji daju savete o izgledu i kombinacijama? Da li svi oni koji to organizuju idu kod istog profesora, ili menjaju firme pa isti sve rade ili je u pitanju ono „Zašto da se mučim i reskiram kada je neko to već uradio?” Meni to polako počinje da vređa inteligenciju. Uostalom, bolje onda da umesto Pere, Mike i Žike dnevnice odu u neki Dom za nezbrinutu decu ili se njima pošalju ti outfiti.
I poslednje se dogodilo danas. Idem na posao i na svakoj stanici me sačeka po neka životinja. Volim ja životinje ali da mi neko baš kaže da sam konj zato što to što ta firma nudi koristim na drugom mestu… Hmm… Ali ono što mi je još gore u celoj priči je što sam taj koncept pre par meseci videla kao ponudu za jednu drugu kampanju i totalno drugačiji proizvod. Tada mi je reakcija bila “Užas! Ne kapiram ideju komparacije sa životinjama. Nema šanse da prođe”. I to mislim i dalje. Ispada da se više ne rade stvari za klijente nego da se klijent traži za ideju. Nekome je fora sa životinjama odlična i ponudiće je svima pa APP. Samo će se malo promeniti tekst u skladu sa proizvodom i to je to. Ja nekako polazim od toga da se ideje dobijaju na osnovu onoga što ti je ponuđeno da radiš. Nije svaki proizvod za istu varijantu reklamiranja.
Ili sam ja malo zastarela?
Nisam životinja, ne padam na popuste pre nego proverim šta koliko košta, ne padam ni na vezane prodaje pošto se uvek preračunavam koliko para imam (što je normalno kada imaš dete tinejđžera i samohrana si majka) i jedino što me može pokrenuti pored dobrog proizvoda i ljubaznih radnika u radnjama (a sve ih je manje) je dobra reklama.
Mislim da ih je sve manje.
A vi?
