Kako je ovde tako zeleno je jedan od najhrabrijih filmova koje sam gledala u poslednjih nekoliko godina. Hrabar ne zato što ruši tabue ili se oslanja na šok, već zato što se usuđuje da bude spor i tih. Bez akcije, seksa i brzih scena koje danas publika nekako očekuje. Ujedno hrabar jer govori o emocijama koje većina nas gura pod tepih, i pušta nas da zapravo čujemo šum vetra, cvrkut ptica i pomeranje krošnji drveća.
Autobiografija autora i nastanak filma
Ovo je autobiografski film, nastao iz trenutka bola i suočavanja sa gubitkom. Autor je rešio da ga snimi nakon smrti oca tokom korone, i ono što vidimo na ekranu nije fikcija sakrivena u simbolici već istina ogoljena na najtiši mogući način. Ne samo da je glavna priča autentična, već su i sporedne priče, takođe. Čak i one koje nam u prvom momentu deluju nebitno. Sve one čine mozaik života koji nas oblikuje, i često ostave najdublji trag.
Glumci
Filip Đurić kao Nikola nosi najveći deo emotivne težine filma bez oslanjanja na preterano izraženu glumu. Njegov pristup liku je suzdržan, realističan i zasnovan na unutrašnjem konfliktu. Posmatramo ga kako se suočava sa očinstvom koje predstoji, sa nerazjašnjenim odnosom sa ocem i sa osećajem odgovornosti prema nasleđu i prošlosti. On gradi lik bez teatralnosti, već tiho, pažljivo i precizno, što njegovu igru čini izuzetno autentičnom. I definitvno se svi slažu da je potpuno ušao u ulogu pravog Nikole Ležaića.
Izudin Bajrović kao Mirko donosi smiren lik čoveka čije godine nose težinu odluka, ćutanja i prećutanih emocija. Mirko je figura generacije koja ne govori o osećanjima, ali sve prenosi pogledom, krutim stavom tela, načinom na koji sedi za stolom ili drži ruke u krilu. Kontrast između njega i sina je jedan od najjačih elemenata filma, jer se ne svodi na dramatične sukobe već na tiho, suprotstavljeno postojanje.
Pored glavnog dvojca, uloge Stojana Matavulja, Leona Lučeva, Branke Katić, Snježane Sinovčić Šiškov i Milice Gojković oblikuju realistični svet filma. Svaki lik je funkcionalan deo narativa i nema suvišnih pojavljivanja. Iako se pojedini likovi kratko pojavljuju, njihova prisutnost ima jasnu svrhu u razumevanju Nikolinog putovanja i porodičnog nasleđa.
Režija
Nikola Ležaić donosi kadar traje duže nego što očekujemo, dijalog je minimalan i oslanja se na atmosferu, tišinu i prirodni zvuk prostora. Putovanje kombijem kroz Srbiju, Bosnu i Hrvatsku postaje vizuelna metafora za unutrašnje putovanje oca i sina. Korišćenje prirodnog svetla, ambijentalnih zvukova i sporog ritma stvara utisak realnosti bez potrebe za velikim emocionalnim ispadima.
Direktor fotografije Aleksandar Pavlović, nagrađen Zlatnom arenom za rad na ovom filmu, oblikuje ambijent u kojem pejzaž postaje ravnopravan lik. Priroda, svetlo i vreme dana nose dramsku strukturu, a odsustvo muzike u ključnim trenucima pojačava osećaj prisustva. Autentične fotografije, prikazane na kraju filma, još više naglašavaju dokumentarni karakter priče.
Sećanje
Film je posveta ljudima koji su bili deo autorovog života, a kojih više nema. Na Press konferenciji smo saznali jednu od najintimnijih činjenica, fotografije koje glavni lik pravi tokom filma zapravo su rekonstrukcije stvarnih slika. U odjavnoj špici prikazan je i kratki film iz privatne arhive autora, snimci pravih ljudi čije sudbine pratimo u filmu. U trenutku kada to shvatite, sve dobija novu težinu.
Možda ćete ući u salu nervozni, nestrpljivi, pod uticajem svakodnevnog tempa koji nas pregazi. Nekima će prvi kadrovi delovati previše spori i pitaćete se šta je ovo autoru trebalo? Ali, polako ćete osetiti kako vas film usporava. Ideja je jasna, živimo prebrzo. Zaboravili smo male stvari. Ubeđujemo sebe da ćemo sutra imati više vremena za porodicu, za ljude koje volimo, za odlazak na mesta koja nose naše korene. A onda… sutra nestane.
Film nas nežno vodi i do pitanja ko smo i odakle dolazimo. Možda će proći godine dok se odvažimo da se vratimo u mesta naših predaka. A kada ipak odemo, sve izgleda poznato. Sve ima svoj ritam, miris, tišinu i sećanje.
Ako se pitate zašto film nosi naslov „Kako je ovde tako zeleno“, odgovor je na vama.
Meni je zeleno ono mesto koje i dalje živi, iako je sve oko njega nestalo. Nekom drugom to može biti deo duše. A opet, ima onih kojima je to slika tuge i nostalgije kada se setimo starih, boljih vremena.
A možda je zeleno jednostavno ono što preživi u vašim sećanjima.
Kako je ovde tako zeleno je film koji ne govori mnogo ali diše svojim tempom. Delo koje ne zabavlja već ostaje u nama kada se završi odjavna špica i tera nas da se prisećamo… I osećamo. I film koji vas, uprkos tišini, tera da čujete sebe.
Film je prikazan na Festivalu Autorskog Filma, a nakon festivala će normalnu distribuciju širom Srbije kroz distribuciju MCF – MegaCom Film od 27.11.2025.
