Još jedan film koji smo dugo čekali a sada treba odlučiti da li je vredelo čekanja! Zach Cregger , znali smo, neće nastaviti prethodne filmove niti prepričati neku određenu igru. Kako će neko ko je već pokazao da ume da bude neprijatan, duhovit i potpuno nepredvidiv pristupiti svetu koji dobro poznajem? Da li je PRITAJENO ZLO film koji morate pogledati?
Cregger posle Barbariana i Weapons
Izbor reditelja mi je bio jedan od najzanimljivijih delova cele najave. Zach Cregger je kroz Barbarian i Weapons pokazao da voli da publiku dovede u situaciju u kojoj više nije sigurna kakav film gleda. Nelagodu ume da prekine humorom i zatim je vrati u mnogo neprijatnijem obliku. Takav rukopis je mogao dobro da se uklopi u Resident Evil jer je i ovaj serijal tokom godina prelazio iz straha u akciju i povremeno u potpuno preterivanje. Ujedno sam znala da ću kod Creggera morati da prihvatim određenu dozu autorske samovolje. Ovde mi je deo te slobode prijao a deo mi je ostavio ozbiljnu zadršku.
Cregger je scenario napisao sa Shayem Hattenom. U objašnjenju svog pristupa je izdvojio ritam i razmere četvrtog dela igara, kao i običnog čoveka iz sedmog dela koji se nađe u užasnoj situaciji. Za četvorku je rekao: „Dopada mi se ideja da pozajmim ritam i razmere četvorke“. Kod sedmice ga je privuklo to što pratimo „običnog čoveka koji prolazi kroz ovu užasnu situaciju“. Film je pritom zamislio kao samostalnu priču koja može da se odvija uporedo sa događajima druge igre. Takvo polazište mi je bilo sasvim dovoljno da prihvatim novog junaka bez Leona, Claire ili Chrisa u glavnoj ulozi.
Alice, Raccoon City pa samo Resident Evil
Prethodni filmovi su godinama gradili drugačiji odnos sa igrama. Serijal sa Milom Jovović je kroz Alice razvio sopstvenu priču i sve više prostora davao velikoj akciji. Welcome to Raccoon City iz 2021. je pokušao da se vrati poznatim likovima i događajima ali nije uspeo da pokrene novi filmski život franšize. Cregger dolazi posle dva veoma različita pristupa. Njegova odluka da prati nekoga novog mi sama po sebi nije bila razlog za sumnju. Mnogo važnije mi je bilo da taj čovek deluje uverljivo u svetu u koji je smešten i da njegova borba uspe da me zainteresuje.
Austin Abrams i njegov Bryan
Austin Abrams je za Bryana odličan izbor! Cregger je sa njim već radio na filmu Weapons i ovde mu je poverio lik koji najveći deo vremena provodi u strahu, zbunjenosti i pokušaju da ostane priseban. Abrams ga igra dovoljno neposredno da baš ta njegova nespretnost ne postane naporna. Bryan ume da pogreši i da predugo veruje nekome kome ne bi trebalo. Ipak, glumac uspeva da pokaže zašto to radi i zašto mu je teško da prihvati da u novoj situaciji više ne važe pravila običnog života.
Sporedna ekipa je takođe vredna pažnje. Paul Walter Hauser igra Carla uz nonšalanciju koja može istovremeno da bude zabavna i uznemirujuća. Zach Cherry je Dave, dok Kali Reis igra Pauline, operativca Umbrelle sa vojnom pozadinom. Reis pamtimo i iz True Detective: Night Country, a ovde se vrlo brzo vidi koliko njenoj junakinji odgovara ovaj svet. Već po načinu na koji reaguje na opasnost jasno je da ona i Bryan nemaju isto iskustvo. Žao mi je što film ne koristi više ono što takva ekipa može da mu pruži.
Dostava koja je krenula po zlu
Bryan je dostavljač medicinskih pošiljki koji tokom snežne noći prihvata još jednu isporuku prema Raccoon City-ju. Njegov plan je sasvim jednostavan, da završi posao i vrati se kući. Na zaleđenom putu automobilom udara nepoznatu ženu i pokušava da joj pomogne. Susret sa policajcem mu deluje kao prilika da objasni šta se dogodilo. Spreman je i da prizna krivicu jer još veruje da postoji normalan način da se situacija razreši. Ubrzo postaje jasno koliko je daleko od takvog sveta.
Taj početak mi je među najboljim delovima filma. Bryanova potreba da pomogne ima smisla iako iz gledališta već naslućujemo da ga vodi u još veći problem. Njegova dobrota je nespretna i ponekad ga skupo košta. Upravo zbog toga sam brzo počela da navijam za njega. Dok se poznata pravila jedno po jedno raspadaju, njegov jedini preostali cilj postaje da preživi sledeći susret i pronađe izlaz.
Nedostaje kontroler
Cregger je vrlo dobro razumeo kako Resident Evil izgleda dok ga igramo. Kamera se povremeno postavlja iza Bryanovog ramena i prati njegovo nišanjenje, a zatim nas približava perspektivi prvog lica. Vidimo koliko mu vremena treba da reaguje i koliko je nesiguran sa oružjem. Potraga po kući i procenjivanje onoga što može da iskoristi podsećaju na trenutke u igri kada pažljivo pregledamo prostor jer znamo da imamo premalo svega. Film tu uspeva da nas natera da mislimo zajedno sa njim. Svaki promašaj i pogrešan pravac dobijaju težinu.
Mračni prolazi, liftovi, provalije i zatvorena vrata čine niz prepreka kroz koje Bryan mora da prođe. Na nekoliko mesta sam imala osećaj da samo nedostaje komanda na ekranu i da ću morati nešto da pritisnem. Dopada mi se i što se njegova sposobnost razvija kroz ono što je prethodno preživeo. Postaje malo snalažljiviji jer više nema izbora i jer je ponešto naučio na teži način. U tim scenama sam najjasnije videla šta je Cregger želeo da prenese iz igara u film.
Zombi ili Zomborgon
Za ono što se ovde kreće prema Bryanu mi naziv zombi jednostavno nije bio dovoljan. Tela se lepe jedno za drugo, rastu i pretvaraju u masu iz koje vire ruke, noge i delovi lica. U jednom trenutku sam ih u svojoj glavi nazvala Zomborgonima. Možda bolje ime za ovu mešavinu zombija, mutacija i prizora koji su me podsetili na Stranger Things.
U tim stvorenjima sam prepoznala i nešto od filmova The Thing i Society. Kasnije me je telesna groteska podsetila čak i na Supstancu sa Demi Moore. Resident Evil odavno ima prostora za takve deformacije jer njegove pretnje nikada nisu ostale samo na ljudima koji više nisu sasvim živi. Dopada mi se što mutacije nemaju ujednačen izgled i što ne mogu unapred da pretpostavim šta će sledeće nastati. Zomborgoni su odvratni na način koji ovom svetu odgovara. Moj problem počinje tek kada film toliko uživa u njihovom prikazivanju da mi čovek kojeg pratim postane manje važan od sledećeg prizora.
Humor gde mu mesto nije
Nekoliko puta sam zaista poskočila u stolici. Cregger ume da pripremi napad tako da znam da nešto dolazi i da me ipak iznenadi. Humor između takvih scena može da bude dobar način da publika spusti gard. Ovde mi ta ravnoteža nije uvek prijala. Pojedini trenuci me odvode toliko daleko prema horor komediji da mi je posle njih teže da se vratim Bryanovom strahu.
Carlova ležernost je najbolji primer. Čovek o virusu i katastrofi govori tonom kojim bi neko objašnjavao da je pogrešno pritisnuo dugme na aparatu za kafu. Hauser je u tome upečatljiv i razumem zašto je lik tako postavljen. Ipak, meni takav pristup na nekoliko mesta umanjuje ozbiljnost onoga što se upravo dogodilo. Osećala sam da treba da brinem za Bryana dok mi film istovremeno daje razlog da se od svega odmaknem i nasmejem. Ta promena nije svaki put dovoljno dobro izvedena da bih je prihvatila bez zadrške.
Pauline je zaslužila više
Pauline mi je odmah delovala kao neko ko pripada ovom serijalu. Njena sigurnost pored Bryanove potpune nepripremljenosti pruža mogućnost za zanimljiv odnos. Ona rešava opasnosti gotovo kao igrač koji je već nekoliko puta prešao istu deonicu. Film je, međutim, prebrzo uklanja iz priče. Ostao mi je utisak da sam upoznala lik koji je mogao mnogo više da doprinese onome što gledam.
Sličnu zamerku imam i na način na koji se koriste ostali sporedni likovi. Pojave se, daju informaciju ili pomognu Bryanu da savlada prepreku i zatim nestanu. Takva organizacija radnje dobro održava kretanje kroz različite situacije. U filmu mi ipak treba malo više vremena da bih osetila značaj tih susreta. Posebno kada su glumci dovoljno zanimljivi da poželim da ih gledam duže. Ovde su neki od njih ostali samo deo Bryanove putanje.
Spojler: Bryan je zaslužio drugačiji kraj
Bryan kroz gotovo celu priču pokušava da stigne do odredišta i prenese materijal potreban za završavanje leka. Do laboratorije dolazi nakon svega što je jedva preživeo, ali je virus već u njemu. Njegovo telo se pretvara u još jednu grotesknu masu. Poslednji trag njegove ljudskosti pokušava da dođe do leka koji mu izmiče i pada sa ogromne visine. Raccoon City ostaje u plamenu dok u tom mnoštvu udova i očiju još prepoznajemo pogled čoveka za kojeg smo navijali.
Razumem da ovaj svet ne obećava pravedan ishod i da nečija dobrota ne može da zaustavi katastrofu. Moja zamerka se odnosi na osećaj koji mi je ostao posle Bryanovog puta. On je mogao da preživi i stigne do devojke samo da otkrije da je ona zaražena. Mogao je da ostane živ u gradu u kojem više nema ničega što može da spase. Takav kraj bi za mene zadržao tragediju i dao drugačiji smisao svemu kroz šta je prošao. Čak mi je pala na pamet mogućnost dva završetka, kao u igri u kojoj drugačija odluka otvori drugi ishod. Već vidim onaj reload znak dok ide odjavna špica i onda.. BUM… Novi kraj!
Sada je završnica gotovo potpuno podređena groteski. Prizor je upečatljiv i poslednji ljudski pogled u Bryanovom izmenjenom telu zaista boli. Ipak, meni je ostalo nezadovoljstvo jer je film prethodno uložio dovoljno u tog čoveka da poželim snažnije zaokruženje njegove priče. Poslednji minuti menjaju utisak o celini i putovanju čiji bih kraj vrlo rado prepravila.
I za kraj…
Pritajeno zlo obećava odlično bioskopsko veče i dovoljno razloga da ga preporučim ljubiteljima Resident Evila i horora.
„Pritajeno zlo je konačno pronašlo način da izgleda kao Resident Evil koji igramo, ali je na samom kraju zaboravljeno da igramo zato što želimo da preživimo.“
