Damjan i ja se dugo poznajemo, što možda i nije toliko čudno kada uzmete u obzir koliko je malo entuzijasta koji sa toliko ljubavi mogu satima da pričaju o video igrama, fantastici i svemu što ide uz taj svet. Kada se na jednom mestu nađu dvoje ljudi kojima gejming nikada nije bio samo način da se ubije vreme, razgovor veoma brzo ode na igre, industriju, ljude, ideje i sve ono što bismo još voleli da vidimo na našoj sceni.
A moja priča sa Festivalom epske fantastike počela je potpuno slučajno. Pre nekoliko godina pozvali su me da uskočim umesto jednog paneliste koji nije mogao da dođe. Trebalo je da bude jedno gostovanje i jedan razgovor o mojim iskustvima u gejmingu i IT industriji u Srbiji. Ispostavilo se da se publici tema dopala, ali još više način na koji smo o njoj razgovarali. Tako smo, gotovo slučajno, dobili „Gejming kao profesija“, panel koji se od tada vraća iz godine u godinu i svaki put privlači sve više pažnje.
Ali FEF je za Damjana mnogo više od nekoliko dana programa, gostiju i publike. Kada nešto gradiš godinama, prolaziš kroz promene prostora, dobre i loše periode, upoznaješ stotine ljudi i gledaš kako mala ideja raste pred tobom, teško je posmatrati sve to samo kao projekat.
Zato sam ovoga puta želela da sa Damjanom manje pričam o brojkama i programu, a više o njemu. O tome kada je FEF prestao da bude hobi, koliko ga je promenio, da li je nekada poželeo da digne ruke od svega i šta mu je zajednica koju je godinama okupljao zapravo donela.
Kada je FEF za tebe prestao da bude samo hobi i postao jedan važan deo tvog života?
Mislim da ne postoji jedan tačno određen trenutak kada sam sebi rekao da FEF više nije hobi. To se jednostavno dogodilo vremenom. U početku je sve krenulo iz ljubavi prema fantastici i želje da napravimo mesto na kojem će ljudi sličnih interesovanja moći da se okupe. Međutim, iz godine u godinu festival je rastao, pojavljivalo se sve više ljudi koji su želeli da budu deo njega i odgovornost je postajala sve veća.
U jednom trenutku shvatiš da više ne razmišljaš o FEF-u samo nekoliko meseci pred festival, već tokom cele godine. Stalno postoji neka nova ideja, kontakt, gost kojeg bi voleo da dovedeš ili nešto što želiš sledeći put da uradiš bolje. Tada više nije moguće da na to gledaš kao na običan hobi. FEF je postao veliki deo mog života upravo zato što sam sa njim praktično i ja rastao.
Koliko te je FEF promenio kao osobu? Da li si kroz festival dobio prijateljstva, iskustva ili neke prilike koje su ti danas možda važnije i od samog uspeha festivala?
Promenio me je mnogo, pre svega zato što sam kroz FEF upoznao ogroman broj ljudi koje verovatno nikada ne bih upoznao da nije bilo festivala. Neki od tih ljudi su vremenom postali prijatelji, sa nekima sam sarađivao na drugim projektima, a od mnogih sam naučio stvari koje nemaju veze samo sa organizacijom događaja.
Kada godinama radiš sa toliko različitih ljudi, naučiš i da budeš strpljiviji, da rešavaš probleme u hodu i da prihvatiš da stvari skoro nikada neće izgledati tačno onako kako si ih zamislio. Mislim da te organizacija jednog ovakvog događaja dosta nauči i o ljudima, ali i o samom sebi.
Naravno da je lepo videti da festival raste i da svake godine imamo sve više posetilaca, ali kada pogledam unazad, ljudi i iskustva koja su došla uz FEF su sigurno među najvrednijim stvarima koje mi je doneo.
Da li je bilo trenutaka kada si ozbiljno razmišljao da odustaneš od svega? Šta te je u takvim trenucima vratilo?
Naravno da jeste. Kada nešto organizujete toliko dugo, nemoguće je da svaka godina bude laka. Bilo je perioda kada je bilo mnogo problema, mnogo više obaveza nego što smo očekivali i trenutaka kada se zapitaš da li ti je sve to zaista potrebno.
Posebno je teško kada ulažete ogromnu količinu vremena i energije u nešto, a onda se pojavi problem koji nema nikakve veze sa vama i na koji ne možete da utičete. U takvim trenucima je vrlo lako pomisliti da bi bilo jednostavnije da od svega odustanete.
Ali onda dođe festival. Vidite pun prostor, ljude koji su se spremali mesecima da bi došli, cosplayere koji su u svoje kostime uložili neverovatnu količinu vremena, izlagače, goste i klince koji prvi put dolaze na ovakav događaj. Tada se setite zbog čega ste uopšte počeli. Mislim da me upravo ta energija ljudi koji dolaze na FEF svaki put ponovo vrati.
Cosplay zajednica je danas veliki deo FEF-a. Šta je ona tebi lično donela, osim toga što je postala važan deo festivala, i da li se tvoj pogled na cosplay promenio otkako organizuješ FEF?
Definitivno se promenio. Kada nešto posmatrate samo kao publika, vidite krajnji rezultat. Vidite kostim, nastup i fotografije. Kada upoznate ljude koji se time ozbiljno bave, shvatite koliko rada, vremena, kreativnosti i strpljenja stoji iza svega toga.
Kroz FEF sam imao priliku da upoznam veliki broj cosplayera i da vidim koliko je ta zajednica zapravo raznovrsna. Neko se time bavi godinama, neko prvi put dolazi u kostimu, neko pravi praktično sve sam, a nekome je cosplay način da prvi put pronađe društvo u kojem se oseća potpuno slobodno.
Mislim da mi je upravo to bilo najzanimljivije da vidim. Cosplay na festivalu nije samo deo programa ili takmičenje. Za mnoge ljude on je način da pokažu koliko vole neki lik, priču ili svet i istovremeno da pronađu ljude koji ih razumeju. To je definitivno promenilo način na koji danas gledam na celu tu scenu.
I jedno malo nezgodnije pitanje za kraj. Kada FEF nikada ne bi postojao, ko bi Damjan danas bio i šta bi radio?
To je baš teško pitanje jer je FEF toliko dugo deo mog života da mi je teško da zamislim kako bi sve izgledalo bez njega. Verovatno bih i dalje bio u svetu fantastike, video igara i sličnih interesovanja jer su to stvari koje volim nezavisno od festivala.
Ali sigurno ne bih upoznao veliki broj ljudi koji su danas važan deo mog života i verovatno ne bih imao neka iskustva koja su me dosta oblikovala. Kada nešto radiš toliko godina, ono neminovno postane deo tebe.
Možda bih radio nešto potpuno drugo, ali mislim da bih pre ili kasnije opet završio u nekoj sličnoj priči. Kada voliš nešto dovoljno dugo, teško je da potpuno pobegneš od toga.
I za kraj…
Postoje projekti koje radiš, završiš i pređeš na sledeći. A postoje i oni koji se toliko uvuku u život da posle nekoliko godina više nisi siguran gde se završava projekat, a gde počinju prijateljstva, uspomene i jedan veliki deo tvog ličnog života. Čini mi se da je FEF za Damjana odavno ovo drugo.
Možda je upravo zato festival uspeo da preživi toliko promena i nastavi da raste. Entuzijazam sam po sebi nije dovoljan da nešto traje godinama, ali bez njega ovakve priče teško da uopšte mogu da počnu.
A ako me pitate šta je meni FEF doneo, odgovor je prilično jednostavan. Jednom sam sasvim slučajno došla da zamenim jednog panelistu. Nekoliko godina kasnije i dalje vodim „Gejming kao profesija“, biramo nove teme, upoznajem nove ljude i ponovo se spremamo da pred publikom otvorimo pitanja o kojima vredi razgovarati. Neke od najboljih stvari očigledno zaista počnu sasvim slučajno.
„Kada nešto radiš toliko godina, ono neminovno postane deo tebe“, kaže Damjan Šilbaski.
