Od 2021, kada je debitovala kao „mala“ korejska drama, Squid Game je prešla put od iznenadnog hita do planetarne franšize. Serija koja je lansirala Lee Jung-jaea, Hoyeon i Lee Byung-huna u zvezde pre nego je osvojila Zlatni globus, tri SAG nagrade i čak šest Emija. U naredne četiri godine i dve dodatne sezone, dobili smo čitav univerzum. Rijaliti-verziju igara, video-igru i police pune zvaničnog merča. Serija je za tri dana prešla 100 miliona gledanja, maska Čuvara završila u ormarima za Noć veštica, a rečenica „hoćeš da igraš igru?“ ušla u svaki meme.
Prva sezona me je osvojila napetošću, druga ideologijom pobune, a poslednja me je naterala da preispitam sopstvene granice: Šta ako…? Iako sam htela drugačiji kraj, razumem zašto je baš ovako morao da se završi. I da, naterala me je da zaplačem par puta.
Poslednja sezona – priča bez spojlera
Treća, poslednja sezona otvara se tamo gde je prošla stala. Pobuna je propala, a na ostrvu je ostalo samo šezdeset ljudi. Sve izgleda poznato uz lude pastelne stepenice, lica sakrivenih iza geometrijskih maski, dečje pesme koje preseče pucanj ili krik.
Ali, pravila su sada još okrutnija, kao da su producenti shvatili da su nam živci već izlizani i odlučili da seku pravo po njima. Iz tog novog pristupa niče sasvim druga igra živaca i morala.
Glavni likovi
Više je likova, ali su tu neki koji se izdvajaju, ne samo pričom već i glumom.
- U centru priče ostaje Gi-hun. Više ne priča mnogo ali kad kamere uhvate njegov pogled, vidimo tiho optuživanje sistema koji mu je uzeo sve, a ipak ga i dalje vuče da igra. Vidimo i krivicu i samoprekor.
- Pored njega je Jun-hee, devet meseci trudna, koja u svakoj sceni pokušava da sakrije stomak i strah i da nerođeno dete sačuva od logike ovog pakla.
- Nasuprot njoj stoji Myung-gi onako šarmantan, proračunat i ne znaš da li će te zagrliti ili gurnuti u provaliju.
- Hyun-joo, meni baš drag lik i trans učesnica, ne vodi samo bitku za život nego i za pravo da uopšte bude viđena.
- A tu je i Geum-ja, starija dama koja i u najgorim trenucima pronalazi načine da nekome dobaci komadić hrane, saveta ili tišine.
- Nad svima se nadvija Front Man i iako je maska ista, oseća se da mu nešto iznutra puca, kao da ni on više nije siguran u šta veruje.
Igre su vizuelno prelepe i jezivo smišljene. Prva je žmurke, lavirint skrivača obojen motivima „Zvezdane noći“, prostor u kome te zidovi zbune jednako kao i krik koji prekine tišinu. Ne odlučuje brzina, nego koliko dugo možeš da podneseš jurnjavu straha u maglovitim hodnicima. Druga je asocijacija na preskakanje konopca koji smo svi igrali, ali sada kao most pretvoren u džinovski konopac za preskakanje, razapet nad dubinom koja obećava smrt onome ko napravi grešku. Svaki pokret je kalkulacija, svaki zglob postaje ulog. Dok gledaš, osećaš nervozu njihove nestabilne podloge iako si fizički na sigurnom. Poslednja igra se u osnovi zasniva na ljudskoj pohlepi i zakonu jačeg jer su igrači ti koji odlučuju koga će izbaciti… ubiti.
Bez obzira na to koliko su igre brutalne, sezona ostaje zanimljiva zbog odnosa među igračima. Gi-hun u svom oklopu, trudna Jun-hee, nepredvidivi Myung-gi, uporna Hyun-joo, tiha Geum-ja… Svako od njih nas tera da razmišljamo gde bismo stali da smo umesto njih u zelenom trenerci.
I dok Front Man nadgleda sve kao hladni dirigent, shvatamo da pitanje više nije ko će pobediti, već koliko je čovečnosti moguće sačuvati kad ti svaka nova runda skida sloj po sloj savesti.
SPOJLER ZONA
Ova serija nikada nije bila optimistična, niti je obećava da će to postati. Ipak, kraj koji smo dobili nije ono što smo želeli. Najmračniji kraj koji smo mogli da poželimo, a opet nam je nekako opravdan. Gi-hun ili igrač 456 ne samo da nije uspeo da prekine igre, već je u poslednjim sekundama izgubio život… Da bi spasio novi i pokazao nam da je biti čovek u najtežim vremenima moguće. Pre nego je sebe žrtvovao i pao, uputio je svoje poslednje reči VIP gledaocima za koje je znao da ga posmatraju: „Mi nismo konji. Mi smo ljudi. Ljudi su …“
No matter how you look at it, life just is unfair. Bad people do bad things, but they blame others and go on to live in peace. Good people, on the other hand, beat themselves up about the smallest things.
Kako god da se okrene, život jednostavno nije pravedan. Loši ljudi rade loše stvari, okrive druge i nastave da žive u miru. Dobri ljudi, pak, kinje sami sebe zbog najmanjih sitnica.
Squid game i pitanje ljudskosti
Gi-hun nosi tišinu sve do mosta-konopca. Tamo, dok visoki preskoci brišu daske iza svakog koraka, Jun-hee mu predaje tek rođenu bebu i traži obećanje da će je sačuvati. Zna da će mu dodatna težina otežati skok, ali veruje da je on jedini koji još ima snage da uradi pravu stvar. U sledećem trenutku sama se baca u provaliju – izbor kojim sebi uskraćuje šansu, a bebi obezbeđuje čuvara.
Gi-hun, potresen i s detetom u naručju, ostaje živ za sledeću igru, noseći teret Jun-heeine žrtve i sopstveno obećanje koje sada vredi više od bilo koje nagrade. Taj trenutak pokazuje da ljudskost u njemu nije umrla. Naprotiv, postaje mu jedino sidro u sistemu zamišljenom da svaku emociju pretvori u slabost.
Jun-hee trudovi zatiču u lavirintu dok se oko nje čuju samo prigušeni krici i udarci noževa. Nema pucnjeva, samo panično disanje onih koji love i onih koji beže. Uz pomoć Geum-je i Hyun-joo, na brzinu sklapa zavetrinu iza jedne kulise i pod neonskim zvezdanim svodom, rađa devojčicu. Hyun-jo pokušava i uspeva da pronađe izlaz, i dok je ljudskost u njoj vraća da pomogne prijateljicama, gubi život nadomak slobode.
Na mostu-konopcu, povređena Jun-hee predaje bebu Gi-hunu i šapatom ga zaklinje da je iznese sa ostrva uz „Ti si poslednja osoba kojoj verujem.“ U momentu kada vidi da je beba uspešno prešla most u njegovom naručju, sama se pušta u dubinu i bira da ona bude ta koja će povući poslednji potez. Nakon njene smrti sistem hladno dodeljuje narukvicu sa brojem 222 tek rođenoj devojčici i beba postaje takmičarka koja još ne ume ni da otvori oči.
Nema patetike, samo bolna logika majke suočene sa pravilima pisanim protiv novog života. Ako već ne može da je zaštiti, bar će detetu ostaviti čuvara i jedan promil šanse u igri koja šansu nikome ne daje.
Pukotine na oklopu
Front Man nakon učestvovanja u igrama prošle sezone, počinje da se bori sam sa sobom. I dalje je okrutan ali se oseća da toliko poštenja u jednom čoveku kao što je Gi-hun pravi pukotine u njegovom oklopu surovosti. On je video sve, i shvata da je donosio možda pogrešne odluke uz opravdanje da bi svako to uradio. Ali, greši i Gi-hun mu to dokazuje. On uspeva da u poslednjem trenutku zgrabi bebu baš kad detektiv Jun-ho, skriven među radnicima, ulazi u tajnu arenu da ga pronađe.
No-eul uspeva da spasi igrača 246, zatim pronalazi njegov dosije i baca ga u plamen zajedno sa celom arhivom Squid Game. Možda je ipak bilo bolje da je sve ostavila kao dokaz policiji i podsetnik na sve one koji su nestali bez traga. Na kraju serije, ona ostvaruje kontakt sa igračem 246 i njegovom ćerkom koja je uspela da se izbori sa bolešću.
Dok obalska straža plovi ka ostrvu, sistem naravno ima plan. Svi stražari dobijaju naređenje za hitnu evakuaciju, a Front Man aktivira tajmer za samouništenje, trideset minuta do potpunog brisanja tragova. On, No-eul, Jun-ho i preostalo osoblje jedva se ukrcavaju na čamce pre nego što se ostrvo pretvori u vatreni oblak.
Prazni, glupi i bogati
VIP gledaoci su ovoga puta najlošija karika celog serijala. Prazni, glupi i prosto se pitate odakle im toliko novca da sebi organizuju ovakve igre. Moglo je to mnogo bolje da se obradi i možda nam bar malo pokaže koja je logika ovakvih osoba.
Ponovo nam se na kratko pojavio Top tj. Choi Su-bong kao Thanos. Meni je on jako interesantan i mislim da je odlično odglumio svoju ulogu, iako nije glumac.
6 meseci kasnije
U poslednjim minutima serije se kratko pojavljuje dečak po imenu Čol, koji na aerodromu grli svoju majku. Trebaće malo da se prisetimo da ga poznajemo još iz prve sezone, jer to je Kang Čol. On je mlađi brat Kang Se-bjok (Hoyeon). Se-bjok i Čol su prebegli iz Severne Koreje i ostali razdvojeni od porodice. Ona je, nažalost, poginula u igrama, ali je Gi-hun pronašao dečaka i poverio ga majci Sang-vua. Upravo ta žena stoji uz njega tokom susreta na aerodromu kada konačno predaje Čola njegovoj rođenoj majci.
Čitav kraj deluje kao namerno ostavljena otvorena vrata za neke druge priče sledećeg ogranke „Squid Game“ univerzuma. Netflix nije ubrzo zagrabiti tu priliku: prevelika je ovo nagrada da bi je dugo držali na klupi.
I za kraj
Serija, ili bolje reći igra, deli nas na pobednike i gubitnike, heroje i žrtve, ali svako ko obuče trenerku sa brojem nosi ožiljak sveta van arene. Neki su rođeni u siromaštvu, podeljenim porodicama ili su ostavljeni. Drugima niko nije pružio ruku dok su tonuli u zavisnost od droge ili kocke. Treći su tu zbog osećaja krivice i sa željom da se iskupe. Mnogima su još na početku podeljene loše karte. I koo je tu stvarno kriv?
Finale ne nudi veliku pobedu: ostrvo eksplodira, ali igra je već prodala franšizu u Ameriku. Poruka ostaje jasna:
„U surovim vremenima teško je ostati čovek, ali samo to nas odvaja od maskiranih stražara.“
Gi-hunova žrtva podseća da tuđa dobrota može posrnule vratiti na pravi put, a osuđivati tuđe poteze lako je dok nogom ne zakoračimo u isti lavirint.
