Da li je stvarno kriv gejming?

Današnji datum će svakako ostati upamćen i u bliskoj budućnosti ćemo gledati seriju ili film o ovom događaju. Dan mi je krenuo već oko 6 ujutro sa gomilom mailova koje sam morala da pošaljem dok je u pozadini ide po nekoj staroj navici Prva TV i vesti. I onda šok!

Slušate, gledate i mislite da se neko šali, da je u pitanju možda i neka glupa reklama kao za Čipsi i seriju Južni vetar, ali ne. Deca, škola, ubistva… Teško je opisati sva ta osećanja. Kroz glavu mi prolazi hiljadu pitanja. Prva pomisao “Mora da su ga maltretirali”. Onda se pitate kakvi su mu roditelji, odakle mu oružje i ko je sve tu zakazao.

U tom momentu sam se pitala koliko će vremena proći dok neko ne potegne pitanje nasilnih video igara. I nisam čekala dugo! Novinar pa zatim i neko mnogo bitniji, spomenulo se toliko puta.

Da li smo stvarno toliko ogrezli u svemu što se oko nas dešava da ne vidimo svoje greške već nam je potreban neko drugi.

Hajde gejming!

Kako navodi reporter jedne televizije “Kažu da je u poslednje vreme igrao nasilne igre“. Da li je to nekome vest i još bitnije razlog da se ovako nešto uradi???

Lako je optužiti gejming i internet kao zapadne vrednosti.

ŠKOLA i VRŠNJAČKO NASILJE

Kažu da je ubica bio maltretiran i da je promenio smenu zbog toga. Na žalost, kada čitamo društvene mreže i vesti vidimo da je nasilje postalo nova normalnost i da se oni koji se na isto žale tretiraju sa podsmehom. Sistem je trenuno takav da nastavnici ne mogu mnogo da urade, psiholozi mogu da se potrude ali najčešće nemaju podršku roditelja i okoline. Deca su okrutna i nesvesna koliko nekoga povređuju. Ja dan danas nosim svoje komplekse zbog izgleda jer je u prvom Mira (kasnije zvana Šusterka jer jor je tata bio obućar) rekla da će se oni koji se druže da debelom decom ugojiti. Nebitno što je u pitanju bilo nešto zdravstveno, trajalo je dok razredna nije primetila i rešila da se umeša. Dan danas se sećam svog prvog lastiša sa njima a podsvesno, mnogo toga je i dalje tu.

Razlika između onda i sada je što se nastavnici sve manje pitaju, roditelji sve manje brinu i misle da su njihova deca najbolja a druga loša. Mala je razlika u posledicama između preterane zaštite dece i nedostatka brige. Kažu da se u toj školi ne sme govoriti loše o deci. Kažu da se u školama širom Srbije poklanjaju ocene da im roditelji ne bi pravili probleme dok je malo onih koji potraže savet stručnjaka. Škola je postala opasno mesto za sve. I tako je godinama a sve do juče, niko nije verovao da će žrtva postati progonitelj. Kosta je mogao da postane Aleksa, ali je rešio drugačije.

Aleksin zakon nije izglasan. Deca nam se dele na žrtve i progonitelje a mi i dalje naivno mislimo da će sve to proći samo od sebe.

PORODICA

Priča se da su roditelji od ubice tražili najbolje ocene. Otac ga ja vodio u streljanu i učio da puca. Otac je imao oružje. Navodi se i da su dobro zarađivali. Malo vremena za dete, dosta griže savesti i činjenica da nisu primetili koliko je problem dubok. Dete je igralo igre i pustili su ga.

Ali, da li je to greh?

Kosta nije imao, kako se navodi, prijatelje i nisu ga prihvatali. Normalno je da se okrene onome što može da radi sam. Roditelji su morali da provere šta igra i najbitnije PRIČAJU SA NJIM! Da je bilo više priče, imali bi bolji uvid u ono šta se dešava. Njegovi roditelji su samo deo sistema koji nam oduzima porodicu i tera nas da radimo od jutra do večeri. Većini nije do priče kada se vrate kući umorni od svega ali činjenica je da bez razgovora nema zdravog odnosa. I nije tako strašno potražiti savet stručnog lica, ali je na žalost i dalje sramota.

ORUŽJE

Juče sam u jednoj grupi na Viberu imala dosta diskusije oko oružja. Ima tu onih koji ga imaju kod kuće i koji tvrde da su svojoj deci objasnili.

Možda je to isto mislio i Kostin tata?

Luda i nesigurna vremena su mnoge naterali da uzmu oružje u ruke i tako im dali i mogućnost da okončaju nečiji život. Slučajnost, namera ili nešto treće, moje mišljenje je da oružju nije mesto u kući. Zbog čega ga je otac vodio u streljanu možda nikada nećemo saznati.

Kosta je mogao da bude sportista i da puca iz pištolja za medalju, možda je imitirao mnoge poznate ličnosti koje propagiraju pucanje i streljane ili ga je otac učio kako da se brani. Sve je samo nagađanje, a činjenica je da je oružje bilo u stanu, sa šifrom ili bez, nebitno!

Činjenica je da je se oružje propagira kao normalna stvar a nije!

ALKOHOL, NIKOTIN, NARKOTICI I KLADIONICE

Neke od slika koje se dele po internetu prikazuju Kostu sa drugovima, a svi imaju po neku flašu alkohola u ruci. Od piva do skupih viskija. Deca 13 godina i propagiranje alkohola. I nikome to nije bio problem jer… pubertet je, normalno je da popiju. Ne, nije normalno! Deca od 13 godina ne treba da piju, puše ili konzumiraju drogu. A opet…

Deca nam u školama diluju drogu, trče za vreme odmora da uplate tikete, uzimaju cigare od roditelja, i sve je to postalo normalno.

Pre par godina, kada mi je ćerka bila četvrti srednje a ja u Savetu roditelja, imali smo vanredni sastanak sa sve predstavnicima milicije i raznih udruženja. Povod, devojčica koja je pokušala da se ubije jer su je prozivali da se ona nalazi na snimku koji je Levijatan pustio u javnost, a na kome devojka ima odnos sa kučetom. Jedna od osoba iz 29. novembra je opušteno rekla kako “Oni igraju igrice i zbog toga svašta rade.” Na moje pitanje zbog čega tako kaže i da li ima neke dokaze, dobila sam još blesaviji odgovor “Pa lupaju po tasterima i telefonima i ubijaju ljude, to je zavisnost“. Luda kakva jesam, nisam htela da popustim i sledeće pitanje je bilo “Koje bolesti zavisnosti su najzastupljenije u Srbiji?” Na prvom mestu je bio alkoholizam, a sledili su nikotin i klađenje. Ne gejming!

Alkohol nam je deo kulture, zar ne? Cigarete se konzumiraju na svakom koraku. Kladionice su nam pored svake škole. Reklame za ovo se emituju non stop i godinama se pitam kada će se postaviti pitanje granice u oglašavanju ovih proizvoda.

Ili se sve rešava nekim humanitarnim uplatama a deca će svakako pre ili kasnije sve to da probaju?

NASILJE U MEDIJIMA

Godinama se pomeraju granice pristojnosti (koje odavno nema) kada su u pitanju TV emisije. Reality nam je nametnuo viku i psovke kao način komunikacije. Šamari, šutiranje i pogrdna imena su vrhunac dokaza nečije ljubavi. Kvalitet ženske osobe se meri po tome sa koliko njih je spavala, kome je koga preotela i šta ima na sebi. Nekada smo cenili elokventnost, znanje i ponašanje a danas se vrednost meri kubicima hijarulona, debljinom obrva i kako reče jedna bitna osoba na nacionalnoj TV, vrednosti nakita koji je dobila.

Kriminalaci i starlete su nam postali uzori deci, a oružje sastavni deo svake torbe, kao nekada karmin ili upaljač. Nekima je normalno da Kristijan priča bajke iz sveta kriminala i posećuje škole, a meni je nenormalno da nam škole ne posećuju naučnici, umetnici i uspešni ljudi. I nije mi normalno da najveći broj onih koji bahato ponašanje propagira sada komentariše ovu tragediju.

Nisam neko ko se meša u politiku i nikada se politikom nisam bavila ali ono što se vidi u Skupštini, mestu koje bi trebalo da propagira vrednosti i kulturan način razmene mišljenja, skoro je isto kao reality program. Jači šikaniraju slabije, laži postaju istina, kultura govora je nestala, dress code je postao strana reč čije je značenje nepoznanica.

Nije Tik-Tok kriv što nam deca imaju pogrešne vrednosti jer je sve to bilo ovde i pre ove platforme. Nasilje je oko nas na svakom koraku. Pogledajte kako se komunicira u prevozu, hipermarketima, na ulici… Zaboravili smo da razgovaramo normalno već je bahatost postala realnost. Svi negde žure, gledaju da zaobiđu pravila, i bezobrazluk je počeo da se ceni a kulturno ponašanje ismeva.

Nije do Tik-Toka, do nas je.

GEJMING

Gejming je sastavni deo života mlađih generacija. To što je starijim generacijama gejming pomalo nepoznanica nije razlog da ga za sve krivimo. Sa gejmingom se može preterati, kao i sa svim ostalim, pa čak i dobrim stvarima. Na nama kao roditeljima je da pratimo šta dete igra, proveravamo i usmeravamo. Gejming može da se koristi za učenje, unapređivanje znanja, druženje pa čak i lečenje. Naravno da postoji šarolika ponuda igara ali mi smo ti koji treba da proverimo kome je igra namenjena. Ne stoji na njima bez razloga oznaka o minimumu godina za igranje. Najveći broj roditelja će dati detetu od 11, 12 godina da igra GTA jer ne želi da se zamara, a svi oko deteta već igraju.

Greška jednog roditelja ne treba da bude razlog da istu naprave i ostali.

Igranje u četiri zida je nekada beg od problema, samoće i u ovom slučaju neke vrste vršnjačkog nasilja. Dokazano je da igrači koji igraju pucačine neće ići ulicom i ubijati jer će sve svoje frustracije ostaviti u igri. Pojedini slučajevi su prvenstveno uzrokovani nekim psihičkim problemom i svakako bi se desili, možda samo na neki drugi način. Ubice su nekada inspirisane filmom, serijom, knjigom a ne samo igrom, ali je činjenica da je najlakše reći – kriv je gejming.

Deca nam gledaju Klanove, Kljunove i Južne vetrove a opet, kriv je gejming i GTA. Namerno ne spominjem neke strane serije jer ovo nisu zapadne već naše vrednosti.

Pustite decu da igraju igre i pratite šta igraju, kada i koliko dugo. Igrajte se sa njima, pitajte ih da Vam pokažu a ponekada priznajte i da nešto znaju bolje od Vas.

Svima onima koji za ovu tragediju okrivljuju gejming mogu da kažem da greše. Za ovu tragediju smo krivi svi mi jer godinama puštamo bahate pošto pametniji popušta. Krivi smo jer smo dozvolili da nam se uruše sve vrednosti i sistemi i naivno mislili da će se sve rešiti samo od sebe.

Danica Manojlović

Za početak, hajde da ne okrivljujemo gejming već da počnemo da pričamo. Kada počnemo da komuniciramo jedni sa drugima sa uvažavanjem iako se ne slažemo, i kulturno diskutujemo, možda ćemo lakše početi da menjamo i sve ostalo.

Nije do gejminga i interneta, do nas je!

Izvor slika Internet