Za festival Baloise Session sam saznala kada su Duran Duran objavili da će tamo svirati krajem oktobra. I dok sam ja kupovala karte za Wizz Air, ulaznice za oba nastupa su bile rasprodate! Iskreno, pokušala sam da kupim kartu direktno od organizatora ali sam, potpuno neočekivano, dobila novinarsku propusnicu! I to direktno od Beatrice Stirnimann, žene koja već godinama vodi ovaj festival sa neverovatnom smirenošću i toplinom.
Baloise Session ima dušu
O festivalu Baloise Session sam već pisala. Održava se u Bazelu i traje već četrdeset godina a poznat je po svojoj posebnoj atmosferi. Nema masovnih gužvi ni buke stadiona, već publika sedi za stolovima, uz sveće i čašu omiljenog pića, dok su izvođači doslovno na dohvat ruke. Sve izgleda kao privatni koncert, ali sa produkcijom koja je na nivou svetskih arena.
Ono što ovaj festival čini posebnim je taj osećaj da si deo nečeg što se ne ponavlja. Svake godine nastupaju velika imena svetske muzike, ali se čuva jednostavnost i toplina koji se retko sreću u današnjoj industriji. I baš zato, mnogi umetnici se rado vraćaju u Bazel, jer tamo muzika ponovo postaje lična i emotivna.
Paula Dalla Corte je ime koje morate zapamtiti
Veče je otvorila Paula Dalla Corte, švajcarska pevačica koja je 2020. godine pobedila u takmičenju The Voice of Germany. Njen glas ima onu retku kombinaciju snage i ranjivosti. Hrapav ali topao i pun emocije. Ja je iskreno nikada ranije nisam slušala, ali je sada na mojoj Spotify listi!
Na sceni deluje jednostavno, gotovo stidljivo, ali čim zapeva, osetite onu jezu u stomaku. Pesme Good Girl Killer i Sorry publika je dočekala aplauzom i ustajanjem sa stolica. A negde između stihova i svetla moglo se osetiti da je pred njom ozbiljna evropska karijera.
O njoj ću pisati posebno, jer Paula ima priču koja zaslužuje više prostora kao redak spoj mladosti, talenta i iskrenosti koji ne može da prođe neprimećeno.
Duran Duran kao energija, nostalgija i emocija koje ne blede
Koncert je počeo uz Intro koji je postepeno podizao uzbuđenje, a Night Boat ga je dodatno pojačao. Publika je bila spremna, a trenutak kada je Hungry Like the Wolf eksplodirao iz zvučnika naterao je sve da ustanu i zapevaju iz sveg glasa. Publika je prekršila pravilo snimanja prve tri pesme i pojurila ka bini dok su novinari pokušavali da sačuvaju svoje skupocene kamere. Nakon 007 Intro, usledila je Union of the Snake i meni posebno draga Invisible, pesma koja uvek pokaže koliko je ovaj bend sposoban da zvuči savremeno, čak i posle više od četiri decenije.
Notorious je ujedinio glasove svih prisutnih, dok je Super Lonely Freak podsetio na njihov mračniji, ali zavodljiv album Dance Macabre. Friends of Mine bio je uvod u Confession, a Ordinary World je Simon posvetio nadi u bolje sutra uz reči o potrebi za mirom i razumevanjem. U tim trenucima sala je utihnula, a emocija se mogla osetiti u svakom dahu.
Come Undone i New Moon on Monday vratili su nežnost u prostor, dok su Planet Earth i The Reflex ponovo pokrenuli energiju osamdesetih. Kombinacija Girls on Film i Psycho Killer bila je pravi vrhunac večeri kao spoj glamura, britanskog šarma i one poznate ironije koju samo Duran Duran umeju da prenesu publici. Bis je doneo ono što su svi čekali: Save a Prayer i Wild Boys, pesme koje su zatvorile veče u stilu i emociji koje će se dugo pamtiti.
Pre nego je zapevao Save a prayer, Simon je sve pozvao da uključe svetlo na telefonima iako festival ima striktna pravila o mobilnim telefonima i snimanjima. Ljubav i muzika uvek brišu neka pravila pa je tako i Beatrice Stirnimann podigla svoj svoj telefon i pridružila im se uz osmeh.
Bend koji diše kao jedno
Nick Rhodes, u svom prepoznatljivom stilu, ponovo je izgledao besprekorno elegantan, pomalo teatralan, sa onom dozom ekstravagancije koja ga čini posebnim. I ovog puta je uzeo svoj aparat i fotografisao publiku, uz osmeh koji govori koliko uživa u svakom trenutku. On i Simon su se čak našalili na račun iscrpljenosti i zaboravljenih stari posle dugog koncerta u Parizu, ali ništa nije moglo da prikrije njihovu energiju.
John Taylor je, čini se, bio u posebno dobrom raspoloženju. Možda i zato što je u drugom redu, za stolom, sedela njegova supruga. I moram priznati, izgleda neuporedivo lepše nego na slikama. Njegov osmeh i kontakt s publikom otkrivali su koliko ovaj bend još uvek uživa u svakom tonu.
Anna Ross je blistala dok su njen glas i energija savršeno pratili Simonov vokal. Deluje kao da je sada zaista postala punopravni član benda, jer njihov odnos na sceni više nije samo prateći, već ravnopravan dijalog. Uz nju je bila i Rachael O’Connor, najmlađi član ove postavke.
Dom Brown je, kao i uvek, držao sve pod kontrolom uz rifove koje mnogi obožavaju. On je kao neki most između klasičnog i modernog zvuka Duran Duran, a energija kojom svira jasno pokazuje da je deo ove priče već godinama. Saksofonista Simon Willescroft uneo je prepoznatljivu toplinu i onu dozu sofisticiranosti koja svaku pesmu pretvara u priču.
I za kraj…
Baloise Session me je naučio da najveće uživanje ne mora biti u prvom redu, uz glasno pevanje i skakanje. Postoji posebna magija u tome da sedite ili stojite u atmosferi koja deluje gotovo privatno, dok posmatrate svoje omiljene izvođače kako sviraju nekoliko metara od vas. Kao da svaka pesma, svaki takt, svaki pogled između članova benda ima svoju jedinstvenu emociju, svoju priču koja se ne ponavlja. Tada shvatite da blizina nije stvar fizičke udaljenosti, već povezanosti, onog nevidljivog mosta između bine i publike koji se gradi muzikom.
Svako je odneo svoj deo te večeri sa sobom kući. Osećaj pripadanja, zahvalnost i onu toplu misao da prava energija zaista ne stari.
