Ko je sve “Lorencačo”?

Jugoslovensko dramsko pozorište, premijera 28.05.2019

Na osnovu slika koje su osvanule u ramovima na staklenom zidu koji okružuje JDP pomislila sam dve stvari. Prvo je bilo “Wowww, kakva glumačka podela!” Drugo je bilo “Dokle više to igranje sa scenom i kostimima?”

JDP je nekada bio pojam savršene scene i fantastičnih kostima i mislim da su mogle da se pišu odvojene kritike o pojedinim kostimima koji su krajem osamdesetih i početkom devedesetih napravljeni u njihovim radionicama. Dan danas su mi u glavi remek dela za Dozivanje ptica, Pozorišne iluzije, Plavu pticu. Detalji iz Bube u uhu, Velike auto trke, Buđenja proleća, Hamleta… A o broju glumaca koji su znali da budu na sceni u istom momentu da i ne govorim.

Lorencačo je sve suprotno od ovoga što sam navela!

Jedan sanduk kao scenografija sa nekim materijalom koji je po potrebi zavesa, prekrivač ili kraljevski tepih. Kostimi koji bi trebalo da prikažu period oko 1536. godine su (sem par izuzetaka) izlog nekog od bezbroj second hand radnji koje su preplavile Beograd. Prazna scena i crveni sanduk na kome piše FIRENCA 1536. Dva glavna glumca obučena kao da su izleteli iz kuće u poslednjem momentu i zakasnili da se presvuku za predstavu, pa su samo izletili na istu. Iskreno, posle desetak minuta sam pomislila da li bi bilo bolje da odem kući ili u neki kafić pored i popijem kafu. Mogu da pređem preko scene, i kostima ali da mi isti glumci glume više likova… To je nekako već previše! Ipak sam rešila da dam petnestak minuta savršenoj glumačkoj ekipi.. Uvek sam bila zagovornik teze da predstava može biti užasna ali da gluma može biti maestralna. Ova predstava nema lošeg glumca ili loše uloge iako ih je bezbroj i nekada je teško pohvatati ko koga glumi.

Marko Janketić kao Lorencačo je sada već standardno fenomenalan! Mislim da je ovom mladom glumcu svaka uloga zadatak koji uradi svim srcem. Pored njega, tu je i Milan Marić koji je očigledno glumac u trendu. Pored toga što dobro glumi, njegova glavna “vrlina” je da će 90% žena izjaviti da je mnogo dobar frajer. I on je toga svestan. I on to jako dobro koristi na sceni. Za sada je još uvek na onoj granici kada je i dobar glumac i frajer a jako se lako ta granica pređe i postaneš dosadan jer misliš da možeš da se igraš sa svojim likovima. Nadam se da će naći pravu meru jer sam poslednjih tridesetak godina videla dosta dobrih i lepih glumaca koji su rešili da idu ka popularnosti izgledom a ne glumom.

Kada svarite scenu, kostime i ovaj vid glume sa više likova koje jedna osoba donosi, predstava vas uvlači u svoju priču. Da li je 1536. godina ili su u pitanju ove lude godine koje sada preživljavamo, shvatate da je problem isti. Vlast, nemoral, dvoličnost, interes… Sa jedne strane imamo Vojvodu Aleksandra di Medičija, pravog tiranina koji može da ubije koga poželi, uzme šta poželi i sve rešava novcem. Pored njega je Lorencačo kao oličenje svih onih koji su rešili da se protiv tiranije bore kao što tajni agenti ulaze u kriminalne bande. On je poželeo da bude bliži neprijatelju kako bi ga upoznao i pobedio. Negde na tom putu bluda, nemorala i ličnih interesa, on je izgubio sebe i postao sve ono što je prezirao. Jedna od njegovih replika je
“za mene je porok bio samo odelo, a sad mi je prionuo uz kožu” i “jer ja koji sam želeo samo da stavim masku sličnu njihovim licima, a ne mogu više da govorim sopstvenim jezikom”.

Iako se svaka scena i tekst na neki način distancira od ovog ludog vremena u kome živimo, sve vreme ste pod utiskom da se sve to nama dešava. Narod u Firenci koji nije siguran da li će sutra izgubiti sve što ima zbog nečijeg hira ili interesa. Žene koje prodaju čast za novac. Prijateljstva iz interesa i ubistva zbog teških reči. Ljudi koji odlaze iz svojih kuća i traže sreću na nekom drugom mestu. Politika kao interes a ne dobrobit svih. I najgore od svega, ljudi koji pričaju o promenama a nemaju nameru da pomere svoje zadnjice iz toplog doma i pomognu da se te promene i ostvare. Svako sa svojim razlogom zbog koga mu baš u tom momentu ne odgovara da se digne i krene da se bori za promene. Reči i obećanja ali samo u okviru lične sigurnosti i interesa. A promena im je bila “servirana”. Onaj deo starog Lorencača je rešio da se probudi i bori protiv laži i nemorala. Lorencačo je odlučio da stavi na stranu bogatstvo, uživanje i sve ono što povlašćeni položaj donosi, i da ubije svog “gospodara”. Plašio se da njegova žrtva ne bude uzaludna i bio je u pravu. Dobro je procenio ljude oko sebe i njihov kukavičluk. Video je ono što i mi viđamo, prebacivanje odgovornosti na druge. Svi su jaki na rečima i obećanjima ali dela govore drugačije. Svi očekuju da neko drugi vodi njihove bitke. Skoro svi. I kada se pojavi neko ko može da napravi promenu, retko kada smo svesni da je taj neko iskren, a da ne spominjem strah od toliko željene promene. Dosta me podseća na seriju Messiah u kojoj se sve vreme pitamo da li je toliko očekivani Mesija tu ili ne, iskren ili ne, stvaran ili ne. Tako je i sa Lorencačom. Sve dok stvarno ne ubije Aleksandra di Medičija. Niko ne reaguje na njegov čin i ostavljaju nekim drugim građanima da povedu revoluciju i naprave zdravo i pošteno društvo. Lorencačo beži ali nigde nema mira i sigurnosti i na kraju biva ubijen i on.

I šta se dešava? Promena koja to i nije. Drugo ime ali isti karakter. I svi su odjednom zadovoljni. Slavi se promena tiranina na vlasti a zatvaraju oči na činjenicu da je novi možda i “up grade” starog. Pesma, ples i opet blud. Sve dok se verovatno opet neko ne pojavi da donese promene.

Koliko stvarno želimo da stvari vidimo onakvim kakve i jesu? Da li je lakše verovati da će biti bolje i samo čekati? I ne govorim sada o politici. Govorim o nama i našim životima jer me je predstava baš to i naterala. Koliko puta sam samo sedela i čekala da tamo neko vidi koliko sam fer i poštena, koliko radim, koliko cenim one za koje i sa kojima radim… Prijatelji koji uvek znaju šta njima treba i šta im smeta a retko kada ima onih koji znaju da saslušaju i razumeju. Ćutite i čekate da shvate gde greše, da vide da vas povređuju njihove grube i glupe šale. Veze u kojima se trudite da razumete, pomognete i mislite da je dovoljno da volite. Deca kojoj bezuslovno pružate i ono što možda nemate ili niste u mogućnosti, ali odvajate od nekih svojih zadovoljstava kako bi im pružili sve što možete jer toliko radite i tako ste malo sa njima. I možda se i desi momenat u kome podignete glas ali se sve vrati na staro.

I biće sve po starom dok svako od nas ne krene prvo od samog sebe. Teško da možemo bilo šta promeniti oko nas ako nemamo snage da se sami menjamo. Život je jedan i treba u njemu uživati a ne pretvoriti ga u borbu, bilo sa drugima ili sami sa sobom.

Neophodno je da svi budemo dobri ljudi, da poštujemo druge, da na najbolji mogući način uradimo sve što se od nas traži na poslu jer drugačije ne ide, da volimo svoju decu i prijatelje ali i da oni to uzvrate. Potrebno je da nađemo pravu meru između poštovanja drugih i poštovanja nas samih.

I za kraj, naravno još par reči o predstavi.

JDP je još sa predstavom HAMLET (neverovatni Nebojša Glogovac) pokazao da postoji način da se novi trendovi iskoriste i za popularnost predstava. Muzika kao vid komunikacije, brze scene, svetla i moderni dijalozi uz savremene kostime. Svaka scena kao da je rađena tako da može da se postavi na Instagram ili neku drugu društvenu mrežu. Hamlet je zbog toga privlačio neverovatan broj mlade publike koja je uživala. Isto je i sa Lorecačom. I to je možda jedno od objašnjenja “siromašne” scene i moderne muzike, kostima ili više uloga jednog glumca.

A glumci su po meni najveća vrednost ove predstave. Pored spoemnutih Marka Janketića i Milana marića, tu su još i Branislav Lečić, Sloboda Mićalović, Petar Benčina, Milena Vasić, Miodrag Dragičević i Andrija Kuzmanović.

Režija je Boris Liješević, scenografija Gorčin Stojanović, a Anja Đorđević muzika.

Predstava traje 1 sat i 40 minuta.