Predstavu EDIP nije lako odgledati. Karte planu u prvih par sati prodaje. Glumci, muzika ili modernizovana tragedija o bogovima, razloga je puno.
JDP poslednjih godina dosta radi na modernizaciji predstava i približavanju istih mlađoj publici. Sećam se koliko me je oduševila reakcija mlađarije na Hamletu sa fenomenalnim Glogovcem iako sam ja i danas pristalica one starije verzije iz devedesetih, u režiji Gorčina Stojanovića. Godine, šta da se radi!
Nova vremena, novi gledaoci i neminovne promene. Nekima se nužno neće dopasti ova moderna verzija pričanja priče i to je tema mnogih polemika na društvenim mrežama i profilima Jugoslovenskog Dramskog. Ono što uvek napominjem, predstava Vam se može dopasti ili ne, ali glumce uvek poštujte. Kada je EDIP u pitanju, svima skidam kapu iako mnogi nisu mogli ni doći do izražaja pored Marića koji maestralno nosi predstavu.
Muzika je jedna od dve glavne uloge u predstavi.
Pored Marića, pažnju zaokuplja muzika. Nisam mnogo istraživala pre gledanja ko je radio muziku jer nisam ni znala koliko je bitna u ovoj priči. I nije ni trebalo da istražujem jer sam nekako osetila i znala da je radio Magnifico. Ovo je muzika koju možete slušati odvojeno od predstave i uživati ali protkana kroz priču koja je svima tako dobro poznata, samo naglašava sve emocije koje su tu. Muzika je nit koja današnjici približava ovu antičku tragediju. Kafanski muzičari (Darko Golić, kontrabas, Luka Lopičić, harmonika, Marko Radojević, pevač) fenomenalno izvode ono što su stvorili kompozitori Robert Pešut – Magnifico i Aleksander Pešut- Schatz. Moderna zamena za antički hor. Inače, na Sotify možete pronaći ove numere kao KAFANA LJUBLJANA a izvođač Magnifico, mada, Marko u predstavi neuporedivo bolje zvuči i mislim da nije isti osećaj kada se sluša. Bar meni nije jer nema tu toplinu i emociju u glasu već više zvuči kao da recituje.
Predstava počinje nekako čudno i sporo i malo fali da se zapitate da li je toliki hajp opravdan. Kada se podigne zavesa nakon press konferencije tj. uvodne scene i vidimo Edipa koji uživa kao sav normalan svet u kafani, sve se odvija brzo.
Crkva, vera i politika… zvuči li Vam poznato? Neizbežni deo naših života i JDP koji voli da to provuče kroz svoje predstave. Edip (Milan Marić) i Kreont (Srđan Timarov) kao vladari, puni sebe i ubeđeni da sve mogu uz svoje telohranitelje igraju svoju igru nadmudrivanja i pokazivanja ko je bitniji od početka do kraja predstave.
Pored Marića koji je od samog starta odličan, svojom pojavom i glumom pleni i Bojan Dimtrijević kao Tiresije. Mada… još uvek imam nedefinisan stav oko njegovog kostima. Crveni lak za nokte, crvene štikle i crno odelo… asocijacija na Kleopatru i ostale proroke ili…?
Svi ostali su dobri ali je mogao da ih odigra bilo ko. Čak i lik Jokaste koju glumi Nataša Ninković. Niko od njih nije loš ali je sve tako urađeno da je podređeno Mariću tj. Edipu i njegovoj tragediji.
Uostalom, zar nije osnovna ideja svega da vidimo koliko smo mali i kako je od sudbine teško pobeći?
Kako ko reaguje na tragediju i bol je takođe upitno i možda su neke scene mogle biti manje naglašene. U jednom momentu sam pomislila da bi Marić možda još bolje dočarao tragediju Edipa da nije toliko teatralan na kraju, a glumci oko njega da su možda malo emotivniji. Ali to je samo moje mišljenje i sigurno će većina reći da je Marić maestralan.
Predstava je odlična!
Obavezno je pogledajte a mlađe generacije će svakako uživati u novom načinu prikaza svima poznate obavezne lektire. Priča očišćena bespotrebnih dijaloga, sažeta i odigrana tako da dotakne svakog, a o čemu ćete razmišljati kada izađete… na vama je!
Sedamdesetih godina prošlog veka u modi su bile lutke obučene kao partizanke, indijanke, hipi i naravno “normalne” djevojke, a sve su imale isto lice i dugu crnu kosu. Ja sam imala partizanku i indijanku. Imam ih još uvek (čuvala sam za kćerku koja ih nije ni uzela u ruke). Jedna sam od prvih žena gejmera kod nas. Prva žena autor i voditelj emisije o kompjuterskim igricama.
