Recenzija predstave LU: Kako je Lucifer osvojio srce publike u Teatru ODEON

Lucifer u novom ruhu: ljubav, muzika i specijalni efekti u predstavi LU

indijankadanka
od indijankadanka
8 minuta za čitanje
Teatar Odeo

Prošla je nedelja kako sam odgledala predstavu LU u teatru ODEON. Odmah sam znala šta želim da napišem ali su me prijatelji ubeđivali da se manem đavolje rabote i od toga odustanem. Jedni su komentarisali da oslobodim kritičara u sebi, drugi da kritike preskočim, a ono što je primetno je da, evo i posle nedelju dana nema ni jedne napisane recenzije o toj predstavi!

Dakle, ne potpisujem ugovor sa Luciferom, ali ću napisati i potpisati ovaj tekst sa komentarima koji su iskreni i bez ikakvih loših namera.

Teatar ODEON

Kao klinka sam volela da gledam filmove u bioskopu Odeon i sećam se koliko me je oduševio Filadelfijski eksperiment. I ovaj je, kao i većina kultnih bioskopa bio zatvoren godinama sve dok Željko Mitrović nije rešio da isti renovira i napravi teatar. Zaljubljenica u pozorište u meni od srca je pozdravila ideju o otvaranju teatra. Nikada dovoljno pozorišta i predstava ako mene pitate! Pa ni kada imamo ovakav neki eksperiment!

Na sajtu ispod imena teatra stoji extraordinary i to je istina! Neverovatna tehnika i efekti koje nisam videla još kod nas. Odmah sam pomislila na predstavu Wicked sa kojom sam bila oduševljena u Londonu i koja je toliko godina hit na Brodveju. Takva predstava na ovoj sceni bi pokazala koliko je investirano u opremu i tehniku.

Predstava LU

Prva premijera novog teatra je predstava LU, skraćeno od Lucifer, i govori o samom đavolu koji dolazi po kazni na zemlju i tu upoznaje ljubav svog života. Jasno je da je pisac scenarija bio inspirisan serijom Lucifer čiji glavni lik na momente podseća i na našeg domaćeg Lucifera. kojeg glumi Žarko Dimoski.

Onda je tu dodato dosta domaćih likova i dešavanja, uz velike hitove naše pop i rok muzike. Sve što je potrebno za dobru predstavu je tu, ali se čini da je previše svega uz želju da se sve odjednom pokaže ono što smeta. Uz par izmena ovo bi mogla da bude predstava koja će malo duže trajati.

Glumci i režija

Prvi deo predstave je dosta dugačak, dok je drugi deo baš kako i treba da bude.

Već sam napisala da je Žarko Dimoski u glavnoj ulozi Lucifera.

Oni koji prate moje recenzije se verovatno sećaju da sam ga pohvalila za ulogu u predstavi CRNI LEPTIR. Tada sam napisala

Odlična gluma i hod po žici između komedije i karikiranja gde mnogi znaju da padnu. On je našao savršenu meru...”

Isti komentar mogu ostaviti i u ovoj recenziji jer on, kao glavni đavo, uspeva da izbegne klopku u koju su upale sve ostale kolege iz đavolskog tabora. Miljan Prljeta, Mladen Miljković, Stefan Đoković, Tamara Milojković i ostali u ekipi “loših” prosto na momente iritiraju gestikulacijama i mimikama sa sve palacanjem jezika uz pregršt lizanja svega i svačega.

Vesna Paštrović kao Ejmi je u početku ista kao i svi ostali ali kada na kraju postaje “normalna”, shvatate da možda i nije do glumaca nego do režije. Kao da nije doneta odluka u kom pravcu ići, da li ponuditi pravi mjuzikl, vodvilj ili nešto treće.

Mislim da bi Dimitrije Ilić i Stojan Đorđević bili mnogo bolja opcija za Satanasa ili Mamona. Njima je dato da “glume” Rafaela i Mihaila, ali tako da je te uloge mogao da dobije bilo ko jer su svedene na nivo jačih statista.

Marko Marković (Bog) nema mnogo prostora za glumu, a dodatno mu je scenario oduzeo i ono malo mogućnosti da se “igra” sa svojim likom. Znate one momente u komedijama kada glumci posle više izvođenja počnu da se igraju i povremeno iznenade i zasmeju kolege i publiku dodatim replikama? Ovde se pisac scenarija postarao da sve te moguće dodatne komentare ubaci odmah, što i nije baš tako smešno.

Biću oštra, ali samo tri ipo glumca dolaze do izražaja i mogućnosti da stvarno glume (ipo je Vesna Paštrović).

Saša Đurošević (Srba), Žarko Dimoski (Lucifer) i Anastasija Knežević (Vera) nose predstavu kao pravi glumci. A kada Anastasija pusti glas nije važno ni kako glumi (a odlična je) jer peva fenomenalno! Nije to samo školovan glas već uživate u svakom otpevanom stihu!

Muzika

Muzika jako bitna u ovoj predstavi.

Za razliku od Sa druge strane jastuka ili Crni leptir Pozorišta na Terazijama, koje imaju pesme samo jednog izvođača, ovde smo dobili kombinaciju najvećih ex YU hitova! Problem je samo što nisu svi izvođači odlični pevači pa tako pojedine i ne zvuče onako kako bi trebalo.

U jednom momentu nisam mogla da ne pomislim da EKV u izvođenju božijeg čoveka zvuči kao bogohuljenje. To nije nešto što se vremenom ne da ispraviti i sigurna sam da je kod nekih možda bila u pitanju i trema.

Efekti i scena

Kada su u pitanju specijalni efekti, svako ko da bilo kakvu zamerku – greši! Svaki detalj, tajming i način na koji su urađeni je za pohvalu. Da li je u pitanju ruka koja gori kada Lucifer podigne prst, ili slika koja nestaje u plamenu, imaćete utisak da je stvarno!

Postoji par scena u predstavi koje će vas naterati da se zapitate kako je to urađeno, naročito ona u crkvi. Zidovi, plafon i svaki drugi ugao su prikazani tako da imate utisak kao da se stvarno i vi nalazite pored glumaca na sceni. Isto važi i za scenu bolnice koja sigurno ne bi tako realno izgledala samo sa standardnom scenografijom.

Predivan je momenat kada zaljubljeni Lu i Vera hodaju po krugu koji se vrti na sceni uz odlične dodatne efekte i pozadinu.

Kostimi

Vera je imala najbolje kostime u celoj predstavi, Lucifer par dobrih momenata ali sve ostalo je moralo biti bolje.

Lu i ekipa jesu loši ali biti loš ne znači uvek biti i vulgaran, naročito kada su u pitanju ženski likovi.

Da li kostimograf nije razumeo najbolje šta treba da radi, ili nije dobio prave instrukcije, ili je čak dobio baš ovakve, možda nije ni toliko bitno.

Sigurna sam da ima onih koji se neće složiti sa mojim mišljenjem i to je sasvim ok.

Zaključak

Kada bi se malo skratio uvodni govor Lucifera, scena borbe dobra i zla, par malo razvučenih dijaloga, uz još nekoliko pesama dodatih u prvi deo, dobili bismo predstavu sa manje uspona i padova. Bez karikiranja i preterivanja ovo može biti predstava koja će trajati.

Bilo bi dobro da sledeće predstave pišu i režiraju profesionalci koji će znati kako da izvuku ne samo najbolje od glumaca već i fantastične scene koja nudi toliko mogućnosti da se prikažu najbolje i najpopularnije predstave.


Slike Teatar Odeon

Pratite me i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram, Twitter, Threads , Linkedin i YouTube.

Discover more from Indijanka Danka

Subscribe to get the latest posts sent to your email.

Podelite ovaj članak
Zaprati:
Sedamdesetih godina prošlog veka u modi su bile lutke obučene kao partizanke, indijanke, hipi i naravno “normalne” djevojke, a sve su imale isto lice i dugu crnu kosu. Ja sam imala partizanku i indijanku. Imam ih još uvek (čuvala sam za kćerku koja ih nije ni uzela u ruke). Jedna sam od prvih žena gejmera kod nas. Prva žena autor i voditelj emisije o kompjuterskim igricama.