Postoje filmovi koje ne gledate samo zbog priče. Povremeno preovlada znatiželja zbog onoga što u Vama probude. Kod mene su to često naslovi koji nose miris detinjstva, igračaka, crtanih serija i junaka koji su nekada delovali mnogo veći nego što danas možda jesu. Zato sam film Gospodari svemira gledala sa oprezom, pošto He-Man nije lik koji se lako prevodi u savremeni bioskopski jezik. Ako ga previše uozbiljite, izgubi ono zbog čega ga pamtimo. Ako ga pretvorite u šalu, nestaje snaga koju bi trebalo da nosi.
Već u prvim minutima imala sam osećaj da film želi da bude veliki, šaren, bučan i odmah spreman za novu publiku. Vizuelno me je na trenutke podsetio na Mortal Kombat 2, zbog načina na koji se sudaraju svetovi, kostimi, naslednici, ratnici i veliko zlo koje preti da sve proguta. To poređenje nije negativno ali jeste korisno za razumevanje tona filma. Gospodari svemira pokušavaju da budu retro avantura, porodični spektakl, moderna komedija i početak moguće nove franšize.
Najveći problem je što se u toj želji da dopru do svih, povremeno izgube u sopstvenoj nameri.
Eternia kao filmska igračka
Film vrlo jasno zna odakle dolazi. Eternia je svet magičnih mačeva, čudnih imena, ogromnih mišića, svemirske tehnologije, prenaglašenih kostima i negativaca koji nisu suptilni. Gospodari svemira ne pokušavaju da taj svet pretvore u nešto potpuno realistično. He-Man ne može da funkcioniše kao siv, prizemljen i ozbiljan heroj bez gubitka onoga što ga čini prepoznatljivim. Njegov svet mora da ima boju, preterivanje, malo kiča i osećaj da gledate nešto što je nastalo iz dečje mašte.
U najboljim trenucima film to prihvata. Kostimi izgledaju kao da su skinuti sa igračaka ili preuzeti iz crtanih serija. Pojedine scene imaju šarm velike, skupe filmske fantazije. Tu se vidi da autori razumeju da He-Man ne treba da se stidi svoje prošlosti. Problem nastaje kada film počne da se koleba između iskrenog prihvatanja tog sveta i potrebe da mu se malo podsmehne, ili ga nezgrapno približi novoj publici. Kao da u isto vreme želi da Vas uveri da je sve ovo veliko i važno, ali i da Vam objasni kako zna da je pomalo blesavo. Ali to nekako previše radi.
Nije problem da ovakav film bude duhovit jer ovaj materijal prirodno ima prostora za humor. Problem je kada se šala pojavi baš onda kada bi scena mogla da bude iskrena. U tim trenucima film kao da ne veruje sopstvenoj emociji, pa je brzo prekrije forom da publika slučajno ne bi prva prevrnula očima. I opet ponavljam, dok gledate foru za “starije”, čujete komentare “gen z” generacije… A to nikako ne ide!
Adam kao miks snage i nesigurnosti
Najzanimljivija ideja filma nalazi se u samom princu Adamu. On nije klasični mišićavi junak koji svaki problem rešava snagom. On je nesigurniji, emotivniji i manje spreman da odmah prihvati ratničku ulogu koja mu je namenjena. Njegov život na Zemlji, naročito kroz posao u ljudskim resursima, trebalo bi da napravi zanimljiv kontrast između starog modela heroja i savremenije predstave muškarca koji ne mora da dominira da bi bio snažan. Dobra ideja, jer je He-Man kao lik oduvek bio gotovo karikaturalni simbol fizičke moći.
Međutim, film nije dovoljno dosledan u toj ideji. Adamova empatija čas izgleda kao njegova najveća prednost, pa kao komični detalj ali i dokaz da se ne snalazi u svetu koji od njega traži čvrstinu. Zbog toga njegov razvoj nema onu težinu koju je mogao da ima. Bilo bi mnogo zanimljivije da film zaista istraži šta znači biti He-Man danas umesto da samo postavi to pitanje i zatim se vrati poznatom obrascu. Na kraju se sve, očekivano, ponovo svodi na Mač moći, veru u sebe i trenutak kada junak mora da prihvati svoju sudbinu.
To nije pogrešno ali jeste pomalo sigurno. Film ima priliku da napravi modernijeg He-Mana, nekoga ko ne mora da bude samo fizička sila, već i lik koji preispituje smisao te sile. Povremeno se ta mogućnost vidi, ali nikada ne dobije dovoljno prostora.
Kao da film želi savremenijeg Adama, ali ne želi da ode toliko daleko da uznemiri staru sliku junaka. Zbog toga ostaje negde između dobre ideje i poznate formule.
Šale koje ne znaju meru
Humor je deo filma koji najviše otkriva njegovu nesigurnost. Gospodari svemira kao da stalno pokušavaju da pogode sve generacije odjednom. Oni koji pamte He-Mana treba da dobiju nostalgiju, deca treba da dobiju šarenu avanturu, mlađa publika brže fore, a odrasli samosvesne komentare koji govore da film razume koliko je njegov svet neobičan. Na papiru, to zvuči kao pametan balans. U praksi, često deluje kao da film previše razmišlja o reakciji publike, a premalo o prirodnom ritmu scene.
Neke šale uspevaju, posebno kada proizlaze iz apsurda samog sveta. Imena, kostimi, Skeletorova teatralnost i činjenica da se sve odvija u univerzumu koji nikada nije bio zamišljen kao suptilan, zaista nude dobar prostor za humor. Ali previše često šale deluju kao unapred postavljena obaveza. Rečenica ima ritam fore, scena napravi pauzu, glumac odradi ton, ali sama šala nema dovoljno života. Tada humor prekida tempo filma!
Najviše mi je smetalo to što se film ponekad ponaša kao da se plaši sopstvene ozbiljnosti. A He-Man, koliko god zvučao neobično kada ga posmatrate iz današnje perspektive, mora makar delimično da se shvati ozbiljno da bi priča imala smisla. Ako se stalno pravite da je sve šala, onda ni opasnost ne deluje opasno. A ni herojstvo ne deluje bitno i veliko.
Film bi bio mnogo sigurniji da je manje pokušavao da se dopadne svima, a više verovao tonu koji mu prirodno pripada.
Skeletor najjasnije razume film
Jared Leto kao Skeletor jedan je od delova filma koji najbolje hvataju pravi ton. Skeletor ne treba da bude tih, hladan i psihološki složen negativac. On je lik koji traži teatralnos. Njegova sujeta nema granica i zahteva preterivanje i veliku scenu. Kada film to prihvati, scene sa njim imaju mnogo više energije od ostatka priče. Njegova zloća ima oblik predstave a to savršeno odgovara svetu u kojem je lobanja deo opšteg pravila igre.
Nicholas Galitzine kao Adam ima teži zadatak jer mora da spoji nekoliko verzija istog lika. Treba da bude izgubljeni naslednik, savremeni emotivac, nesigurni mladić i budući He-Man, a to nije lako izvesti kada scenario stalno menja ton. U nekim scenama ima šarma, naročito kada se oslanja na Adamovu zbunjenost i nežniju stranu. U drugim trenucima deluje kao da film nije siguran da li želi da navijamo za njega ili da se nasmejemo njegovoj nespretnosti. Ta neodlučnost najviše šteti samom liku.
Camila Mendes kao Teela ima jasniju energiju. Ona zna pravila sveta iz kojeg dolazi, deluje odlučnije od Adama i često ima sigurniji stav u scenama koje dele. Bilo bi zanimljivije da joj je film dao više prostora izvan funkcije saputnice i ratnice, jer se vidi da lik može da ponese više.
Idris Elba kao Man-at-Arms predstavlja staru školu discipline, odgovornosti i očekivanja koja pritiskaju Adama. Njegovo prisustvo pomaže da se jasnije vidi sukob između onoga što Adam jeste i onoga što Eternia želi da on postane.
Nostalgija nije dovoljna
Nostalgija je najjača karta ovog filma. Prepoznatljiva imena, Mač moći, Eternia, Skeletor, retro duh i osećaj da se vraćamo nečemu što je nekada bilo deo popularne kulture, sve to radi svoj posao. Ima nečeg simpatičnog u tome što film ne pokušava potpuno da sakrije svoje poreklo iz sveta igračaka. Naprotiv, najbolji je kada ga prihvati. Tada Gospodari svemira imaju šarm jer deluju kao da znaju da nisu nastali iz ozbiljne epske sage već iz sveta figurica, crtanih avantura i velikih jednostavnih poruka.
Ali nostalgija ne može sama da izdrži ceo film. Ona može da Vas nasmeje, podseti na detinjstvo, učini da prepoznate detalj koji Vam je nekada bio drag… Ali ne može da zameni dobru dramu. Ovde se povremeno previše računa na to da će publika oprostiti slabije scene zato što joj je nešto poznato. Neki momenti deluju kao pravljeni samo za fanove a manje kao deo prirodne priče. To ume da bude zabavno ali ne i dovoljno jako da film zaista ostane u glavi.
Najveća razlika između dobre nostalgije i praznog podsećanja jeste u tome da li stari element dobija novi razlog da postoji. Kod Gospodara svemira taj razlog povremeno vidimo, naročito kroz ideju drugačijeg Adama, ali film ga ne razvije do kraja. Često se oslanja na prepoznavanje, vizuelni spektakl i na obećanje da bi ovaj svet mogao da se širi dalje. To jeste razumljivo u vremenu franšiza, ali nije dovoljno da bi jedna priča delovala potpuno zaokruženo.
Spektakl bez iznenađenja
Akcione scene su korektne, dinamične i vizuelno pune. Ima borbi, efekata, digitalnog haosa, velikih pokreta i svega onoga što očekujete od ovakvog filma. Gledanje nije naporno, ritam uglavnom postoji i film retko potpuno stane. Ipak, malo je scena koje zaista ostaju u sećanju nakon izlaska iz bioskopa. To je čest problem savremenih blokbastera u kojima sve izgleda veliko, ali se ne oseća uvek tako.
Opasnost u filmu postoji na papiru ali je ne osećamo dovoljno snažno. Kada priča očigledno razmišlja o budućnosti franšize, završni sukob više deluje kao obavezna stanica nego kao vrhunac koji zaista mora da se dogodi. To ne znači da film nema zabavne trenutke već da mu nedostaje rizik. Sve ide približno tamo gde očekujete da će ići a likovi ispunjavaju uloge koje su im zadate. I iznenađenja su retka.
Zato je najtačnije reći da je ovo korektan film sa dobrim namerama. Nije dosadan, ima šarm i svakako nije promašaj. Ali nije ni dovoljno hrabar da bi se izdvojio iz gomile modernih pokušaja oživljavanja starih brendova. Za svet koji ima toliko prepoznatljivih simbola, boja i potencijala, film iznenađujuće često deluje oprezno. Kao da zna da ima Mač moći u rukama, ali nije siguran koliko snažno sme da zamahne.
Kome će ovaj film prijati
Ako ste voleli He-Mana i bliska vam je retro fantasy estetika, ili ako jednostavno volite šarene porodične blokbastere, Gospodari svemira mogu da budu sasvim pristojna zabava. Film ima dovoljno energije, prepoznatljivih detalja i vizuelnog šarma da ne deluje prazno. Deci može biti dovoljno uzbudljiv, starijoj publici dovoljno nostalgičan a fanovima dovoljno zanimljiv da vide kako je ovaj svet prenet u savremeni filmski format. U tim okvirima, film uglavnom isporučuje ono što obećava.
Ako Vam, međutim, smetaju usiljene šale, stalno namigivanje i osećaj da film pokušava da pogodi previše publike odjednom, verovatno ćete imati isti problem kao i ja. Videla sam potencijal ali sam često vprepoznala i kalkulaciju. Bilo je trenutaka u kojima sam poželela da film bude iskreniji i sigurniji u ono što jeste. Jer kada prestane da se trudi da bude sve za svakoga, He-Man svet zapravo ima dovoljno posebnosti da sam nosi priču.
I za kraj…
Gospodari svemira su film koji stoji na raskrsnici nostalgije, tržišne strategije i iskrene želje da se jedan stari junak učini savremenim. Početak priziva Mortal Kombat 2, vizuelni ton često vuče ka prenaglašenom fantasy spektaklu a cela priča pokušava da spoji retro duh, današnji humor i porodični blokbaster u jedan veliki paket. Nekada to uspeva dok povremeno deluje usiljeno, ali najčešće ostavlja utisak filma koji nije loš, samo nije dovoljno siguran u sebe.
Nisam izašla razočaran, ali nisam bila ni naročito oduševljena. To je možda i najpoštenija ocena.
Distribucija JUČER DOO
