Znam mnoge koji su odrastali uz Arnolda Schwarzeneggera i njegovog Predatora. Oni su generacija koja je te scene nosila kao mit i pojam za muževnost, adrenalin, džunglu, lovca i lovinu. Ja, iskreno, nikada nisam pripadala toj grupi. Nisam delila tu fascinaciju, niti sam osećala potrebu da razumem vanzemaljca kojem je svrhaživota ubijanje. Sve do sinoć. A onda sam pogledala Predator: Badlands, i promenila sam mišljenje!
Novi život i novi pristup
Kada je Disney 2019. godine završio kupovinu 21st Century Foxa, svi su nagašali šta će se desiti sa Marvelom. Diskutovalo se i pisalo o mutantima, novim superherojima i beskrajnim univerzumima. Malo ko je tada razmišljao o Predatoru i njegovoj sudbini. Ali, Disney nije kupio samo imena kao što su X-Men i Fantastic Four, već i ogroman katalog priča koje sada pokušava da prilagodi svom šablonu porodične zabave. I tu počinje ono što me je zaintrigiralo.
Predator: Badlands je film koji se svesno odriče horora, krvi i tame. Umesto toga, nudi nešto što podseća na Star Wars, a Baby Yoda dobija dostojnog konkurenta! Gotovo četrdeset godina ta priča o smrtonosnim lovcima iz svemira lutala je između nastavaka, pokušaja i promašaja. Bez Arnolda i onog izvornog nagona za preživljavanjem, sve se nekako izgubilo. A onda je Dan Trachtenberg, reditelj koji već ima iskustvo sa „Predator“ pričama, odlučio da napravi nešto sasvim drugačije. I hvala mu na tome!
Ja nisam ničiji plen!
Zadržao je samo ono neophodno, mitologiju Yautja, njihovu prirodu i vizuelni identitet a sve drugo je preokrenuo naglavačke! Ovoga puta, Predator više nije čudovište iz senke već postaje glavni protagonista. I što je najinteresantnije, on više nije simbol straha već biće sa sopstvenim putem, greškama i verovali ili ne, emocijama.
To je razlog zbog čega u ovoj recenziji nema smisla govoriti o „spojlerima“. Ovde nije poenta u tome. Poenta je u potpuno novom pristupu jednoj franšizi za koju smo mislili da je odavno iscrpljena.
Priča
Predator: Badlands donosi hrabar zaokret. Umesto da se drži ustaljenog obrasca gde je Predator neuhvatljivi neprijatelj iz senke, on postaje središte priče! On je mladi Yautja po imenu Dek, izopštenik iz sopstvenog klana, previše mlad i po merilima svoje vrste, previše slab da bi bio dostojan imena lovca. Surovi otac naređuje Dekovom bratu, Kaju da ga ubije a kada on to odbija, biva surovo ubijen pred Dekovim očima. U očajničkom pokušaju da dokaže svoju vrednost, i nekako opravda bratovu smrt, beži na planetu Genna, poznatu kao najopasniji svet u univerzumu. Njegov cilj je da ubije mitsko stvorenje koje nijedan drugi Predator nije uspeo da savlada, biće poznato kao Kalisk.
Jedini način da preživiš Gennu jeste da je naučiš.
Genna je planeta smrti, surova i nepristupačna. Mesto na kojem svaki oblik života, od flore do zveri koje vladaju tlom, predstavlja pretnju. U tim neprijateljskim uslovima, Dek se snalazi kao stranac u tuđem svetu. Njegova potraga počinje kao klasična priča o preživljavanju: uči da se prilagodi terenu, da razlikuje opasne biljke od korisnih, da prepozna ritam života na planeti koja kao da ga odbacuje. Trachtenberg taj deo gradi kao svemirsku verziju Robinsona Krusoa i Dek je usamljeni putnik koji mora da razume prirodu da bi opstao u njoj.
Sve se menja kada Dek nailazi na Thiu, androida iz korporacije Weyland-Yutani. Ista ona koja se već decenijama pojavljuje u pričama iz univerzuma Aliena. Thia je jedini preživeli član ekspedicije sastavljene isključivo od androida, poslatih da uhvate Kalisk i dostave ga biotehnološkom odeljenju kompanije. Napad zveri uništio je njihovu misiju, rastrgao celu posadu i ostavio Thiu bez nogu, ali ne i bez volje. Kreće se na rukama, graciozno poput gimnastičarke i u Deku vidi šansu da dovrši započeto, i možda spase drugog androida, Tessu, koja je možda još uvek živa.
Dek ima onaj gen da se ne veruje nikome, ali oseća da mu bez vodiča nema preživljavanja. Thia poznaje Genna planetu do detalja, zna gde biljke spaljuju sve što dotaknu, koje životinje prave zasede i koje pećine dišu poput živih bića. Uprkos njenom upornom brbljanju i radoznalosti koja ga izluđuje, Dek je nosi sa sobom, prvo kao dete u nosiljci na grudima, a kasnije kao ranac na leđima. Njihovo partnerstvo je neobično, ali funkcionalno jer, on je snaga a ona um.
Kroz putovanje se otkriva i treći član male družine, stvorenje po imenu Bud, čudnovati spoj majmuna i pangolina, sa velikim očima i gotovo detinjom privrženošću. Bud oponaša Dekove pokrete, imitira njegove rituale i postaje svojevrsno ogledalo njegove promene. Iako deluje kao nežni kontrast surovom okruženju, Bud ima važnu ulogu u razumevanju načina na koji Genna funkcioniše kao planeta u kojoj svaka vrsta, od najmanjeg insekta do ogromnih grabljivica, zna kako da iskoristi slabosti drugih.
Mogla bih da preživim sama. Ali zašto bih želela da preživim sama?
Dek i Thia ubrzo shvataju da njihov put vodi kroz niz smrtonosnih iskušenja, kroz prirodu koja ne prašta neznanje. Pred njima je divlja sredina u kojoj svaka biljka može biti oružje, a svaka životinja lovac. Ipak, Thia mu ponavlja: „Jedini način da preživiš Gennu jeste da je naučiš.“ U toj rečenici leži i srž njihove misije jer Dek mora da razume svet koji pokušava da ga uništi ako želi da se vrati kući sa trofejom koji će ga iskupiti u očima oca.
U završnici drugog dela, njih dvoje pronalaze Tessu, ali ona više nije ista. Kompanija ju je obnovila, pretvorila u hladnog, poslušnog androida koji ne poznaje osećanja. Sukob dve „sestre“ pokazuje granicu između mašine i svesti, dok Dek, uhvaćen između njih, postaje svedok razlike između preživljavanja i života.
Njihovo zajedničko putovanje, obeleženo borbama, preprekama i neočekivanim savezima, vodi ih do same srži planete, mestana kojem se krije Kalisk, stvorenje koje su oboje tražili iz različitih razloga.
Teme
Predator: Badlands više ne deluje kao nastavak nekada surovog akcionog klasika, već kao delo koje stoji rame uz rame sa Avatar sagom, još jednom franšizom koja je dobi Disney nakon kupovine Foxa. Umesto priče o lovcu i njegovim trofejima, dobijamo film o porodici, pripadanju i ceni koju plaćamo da bismo dokazali sopstvenu vrednost. Bilo da je reč o porodici u biološkom smislu, ili onoj pronađenoj usput, svaka odluka u „Badlandsu“ proizilazi iz želje da se pripada i da se ne bude sam.
„Šta koristiš za žvakanje, spoljašnje očnjake ili unutrašnje zube?“
Planeta Genna je ogledalo naših svetova onako razorena, iscrpljena i istovremeno prelepa. Trachtenberg koristi njenu prirodu kao sredstvo učenja jer onaj ko je razume, preživljava. Onaj ko pokušava da je pokori, nestaje. To nije nova tema, ali je predstavljena kroz oči Predatora koji, paradoksalno, uči šta znači poštovanje prema prirodi. Dek prolazi sopstveni put od lovca do čuvara, od onoga koji uništava do onoga koji shvata da svet ne postoji da bi mu bio plen.
U tom smislu, Predator: Badlands ima istu srž kao Avatar jer govori o odnosu između bića i okruženja, o granicama pohlepe, veštačkoj inteligenciji koja postaje svesna i o prirodi koja ima sopstveni ritam i volju. Ipak, za razliku od Avatara, ovde se tuga i gubitak ne razrađuju detaljno, već ustupaju mesto lakšem, gotovo bajkovitom tonu. Scene borbi, poput one u kojoj Thia koristi svoje odvojene noge kao oružje, svesno su pomaknute ka apsurdu, dajući filmu dozu ironije i topline koja se ranije nikada nije povezivala sa ovom franšizom. I verujte mi da sve nekako izgleda kao da tako i treba da bude.
Vizuelno, film briljira sa planetom koja je prikazana kao vrt smrti i čuda, svet pun nepoznatih stvorenja koja žive po sopstvenim pravilima. Sve diše, jede, napada i brani se. Čak i najmanja bića kao pto su leteći gmizavci, cvetovi koji ispaljuju otrovne igle, puževi koji eksplodiraju pri dodiru postaju deo velikog ekosistema koji deluje u savršenom, ali surovom balansu. U pozadini svake scene nešto proždire nešto drugo. I upravo ta dinamika daje filmu puls i osećaj da život postoji i van junaka, i da ga nijedan Yautja ne može zauzdati.
U središtu svega nalazi se Dekova unutrašnja borba. U pokušaju da dokaže očevu pogrešnu procenu, on postaje simbol nečeg dubljeg, bića koje traži smisao izvan svoje programirane prirode. U njegovom svetu, čast se meri osvojenim trofejima, ali Trachtenberg ovde pokazuje da prava pobeda dolazi tek kad odbaciš potrebu za dokazivanjem. Ne mogu a da ne pomislim na jedan od onih citata o životu a koji nas uči da nekada ono što najviše želimo nije ono što nam treba!
Predator: Badlands je neočekivano postao film o oslobađanju od očekivanja, sistema, ideje da se snaga meri krvlju. I dok bi za fanove originalnog Predatora ovo moglo biti i malo razočarenje, sigurna sam da će mnogima biti pozitivno iznenađenje.
Alfa nije onaj koji najviše ubija. Alfa je onaj koji najviše brine i štiti svoj čopor.
Predator: Badlands nije dakle film o ubici već priča o učenju i biću koje postaje više ljudsko od ljudi.
I za kraj…
Iskreno, nisam očekivala da će me film o Predatoru dirnuti. Nisam ni pomišljala da ću se naći na strani bića koje sam oduvek doživljavala kao neprijatelja. A ipak, dogodilo se.
Predator: Badlands me je prijatno iznenadio jer umesto da ponavlja krvavu tradiciju akcije i lova, donosi nešto gotovo nežno. Pokazuje koliko smo svi ranjivi kad pokušavamo da dokažemo svoju snagu. Umesto da ubija, ovaj Predator uči da razume. I možda je upravo u tome njegova snaga! Podseća nas da hrabrost nije u borbi već u promeni. I možda baš zato, po prvi put, nisam gledala Predatora kao čudovište iako je i dalje jako ružan, već kao biće koje traži svoje mesto u svetu.
Ovo je film koji toplo preporučujem za gledanje i to u iMax varijanti!
