Postoje knjige koje pročitate, zatvorite i odmah znate šta o njima mislite. A postoje i one koje vas nateraju da se vratite nekoliko stranica unazad, preispitate ono što ste upravo pročitali i na kraju shvatite da autor možda od početka nije ni želeo da vam dozvoli da budete sigurni u bilo šta. „Veriti“ Kolin Huver pripada ovoj drugoj grupi. I možda je upravo zato ovaj psihološki triler, objavljen kod nas u izdanju Lagune, godinama nakon prvog objavljivanja ponovo u centru pažnje . Ovoga puta zahvaljujući filmskoj adaptaciji koja početkom oktobra stiže u bioskope.https://www.youtube-nocookie.com/embed/xdPMKhjMSFs
Priznajem da sam prema ovoj knjizi možda i neopravdano imala otpor. Ne zbog Kolin Huver, čak ni zbog priče već upravo zbog filma i ogromnog hajpa koji ga prati. Filmske adaptacije su često slabije od knjiga na kojima su zasnovane. Inrefno mi je dan danas bolna tačka. A kada se oko neke ekranizacije unapred napravi atmosfera velikog događaja, očekivanja postaju toliko visoka da sve počinje da deluje pomalo sladunjavo. Uz to, nisam fan Dakote Džonson! Možda je baš to bio glavni razlog mog početnog otpora ali o tome ćemo ipak kada budemo pričali o filmu. Ovde je važnije pitanje, da li je „Veriti“ uopšte knjiga koja je zaslužila toliku pažnju?
I mj odgovor je JESTE! Samo možda ne iz razloga iz kojih biste to očekivali.
Kada priča postane opasno lična
Louen Ešli je spisateljica čija karijera nije krenula putem kojim je zamišljala. Finansijski je u nezavidnoj situaciji kada dobija ponudu koja se teško odbija. Treba da nastavi uspešan serijal Veriti Kroford, slavne autorke koja je nakon teške nesreće ostala nesposobna da završi svoje knjige. Da bi razumela njen način rada i pronašla materijal koji joj je potreban, Louen odlazi u porodičnu kuću Krofordovih i počinje da pregleda Veritine beleške. Tamo pronalazi nešto što nije tražila! Skriveni autobiografski rukopis koji potpuno menja način na koji posmatra ženu čije knjige treba da nastavi.
Više od toga ne treba otkrivati. Znam neke koji su tražili da im ChatGPT prepriča knjigu kako bi mogli da pogledaju film. Ali to je velika greška! „Veriti“ je jedna od onih knjiga kojima prepričavanje zapravo čini medveđu uslugu. Dovoljno je znati da iza naizgled jednostavne osnove veoma brzo počinje da se otvara priča o porodici, tragediji, opsesiji, privlačnosti i tajnama koje možda nikada nije trebalo zapisati. Huver pritom ne pokušava da čitaoca impresionira komplikovanom konstrukcijom rečenica niti da psihološki triler pretvori u filozofski esej. Piše jasno, jednostavno i veoma čitljivo, što je jedan od glavnih razloga zbog kojih roman brzo počinje da radi ono što bi dobar triler i trebalo da radi… Tera vas da nastavite.
Jednostavan stil
To je, zapravo, način pisanja koji volim. Bez nepotrebnog filozofiranja ili stranica kojima je jedina svrha da pokažu koliko autor ume lepo da piše. Nema ni pokušaja da svaka rečenica postane citat za društvene mreže. Huver zna gde želi da odvede čitaoca i uglavnom bira najkraći put do tog mesta. Kratka poglavlja i postepeno otkrivanje tajni dodatno ubrzavaju čitanje.
Uvod mi je, ipak, u jednom trenutku delovao malo razvučeno. Mogu da razumem i čitaoca kojem će potpuno odgovarati ali i onoga koji će prvih nekoliko stranica provesti čekajući da se konačno dogodi ono zbog čega je uzeo triler u ruke. I sama sam pomislila da je moglo malo brže. Kakako sam dolazila do kraja knjige, međutim, nisam više bila sigurna da bih ga skraćivala. Taj sporiji ulazak u priču daje nam dovoljno vremena da upoznamo Louen, njene slabosti i način na koji posmatra ljude oko sebe, što kasnije postaje mnogo važnije nego što u početku izgleda.
Najbolji lik je rukopis
Najzanimljiviji deo „Veriti“ za mene nije ljubavna priča, niti pitanje ko koga želi. Bitan je sam rukopis unutar romana. On praktično postaje još jedan lik. Menja atmosferu, naše mišljenje o ljudima koje smo već upoznali i, što je najvažnije, počinje da utiče na Louen. Čitalac zato ne posmatra događaje sa bezbedne udaljenosti već informacije dobija gotovo istim tempom kao ona.
Tu Kolin Huver veoma dobro koristi jednu jednostavnu ideju: ono što je napisano ne mora automatski da bude istina. Još zanimljivije, ni ono što vidimo ne mora da znači ono što mislimo da znači. „Veriti“ stalno pomera granicu između činjenice, interpretacije i manipulacije. I to je ta moralna „siva zona“ o kojoj se toliko priča.
Ujedno je to i razlog zbog kojeg završnica funkcioniše čak i ako vam se ne dopadne. Neću otkrivati šta se događa ali poslednje stranice menjaju perspektivu iz koje posmatrate veliki deo pročitanog. Ne dobijate lepo upakovanu kutiju sa odgovorom i mašnicom na vrhu. Dobijate razlog da nakon poslednje stranice još neko vreme razmišljate kome ste verovali. Još važnije, zašto ste mu verovali. Šta je zapravo istina i koliko toga ostaje otvoreno za tumačenje.
„Veriti“ nije savršen triler
Ipak, ne bih od „Veriti“ pravila nešto što nije. Ovo nije najkompleksniji psihološki triler koji ćete pročitati niti Huver pokušava da napiše novi klasik žanra. Pojedini odnosi razvijaju se brže nego što bih volela a erotika i privlačnost povremeno preuzimaju prostor koji je mogao da pripadne psihološkoj napetosti. I nisam sigurna koliko mi se opisi koji se ponavljaju dopadaju. Nekome će upravo ta kombinacija biti najveći adut knjige dok će čitaocima koji traže čist, hladan psihološki triler verovatno biti njen slabiji deo.
Ali ono što pokušava da bude, „Veriti“ uglavnom radi veoma dobro. To je pitka, mračna i dovoljno neprijatna knjiga koja zna kada treba da vam da novu informaciju kako biste pročitali još jedno poglavlje. Čak i kada naslutite određene stvari, ostaje dovoljno prostora da počnete da sumnjate u sopstveni zaključak.
Pomalo mi je pogrešno kada se knjiga svodi samo na famozni obrt. Mnogo je zanimljiviji način na koji nas dovodi do njega. Huver prvo izgradi našu sigurnost u sopstvenu procenu likova a onda počinje polako da je rastavlja. Na kraju više nije toliko važno samo pitanje „šta se dogodilo“, već i koliko lako prihvatamo jednu verziju događaja kada nam je dovoljno ubedljivo ispričana.
Od stranica do velikog platna
A sada dolazimo do razloga zbog kojeg sam možda i predugo odlagala ovu knjigu. „Veriti“ stiže na veliko platno. Filmsku adaptaciju režirao je Michael Showalter a tri centralne uloge pripale su imenima koja sama po sebi stvaraju ogromna očekivanja: Anne Hathaway igra Veriti Kroford, Dakota Johnson je Louen Ešli dok je Josh Hartnett seksi Džeremi Kroford.
Na papiru, Hathaway kao Veriti deluje kao posebno zanimljiv izbor upravo zato što taj lik zahteva mnogo više od izgovorenog teksta. Hartnett poslednjih godina ponovo pokazuje koliko dobro funkcioniše u ulogama koje iza spoljne smirenosti kriju nešto drugo. Dakota Johnson kao Louen će za mene biti najveći znak pitanja. Ali, kao što rekoh na početku, to je već razgovor za recenziju filma.
„Veriti“ je roman koji veliki deo svoje snage crpi iz činjenice da čitamo nečije reči i sami odlučujemo koliko im verujemo. Film tu unutrašnju igru mora da pretvori u sliku, pogled, tišinu i glumačku interpretaciju, a da pritom ne otkrije previše prerano. Upravo zato ova adaptacija ima potencijal, ali i ozbiljan problem koji mora da reši.
„Veriti“ je roman koji veliki deo svoje snage crpi iz činjenice da čitamo nečije reči i sami odlučujemo koliko im verujemo. Film tu unutrašnju igru mora da pretvori u sliku, pogled, tišinu i glumačku interpretaciju, a da pritom ne otkrije previše prerano. Upravo zato ova adaptacija ima potencijal, ali i ozbiljan problem koji mora da reši.
Međunarodnu distribuciju vodi Sony Pictures Releasing International. U našem regionu distribuciju potpisuje JUČER d.o.o., kompanija koja na svom zvaničnom sajtu „Verity“ navodi među naslovima za 1. oktobar. Ja ću ipak film pogledati 2.oktobra u ADA Mall-u gde ću ujedno i voditi panel na temu Knjige i njihove filmske adaptacije.
Book Nighta u CineStaru
O knjigama koje postaju filmovi, ali i o tome šta ekranizacija dobija ili gubi kada priču sa stranica preseli na veliko platno, razgovaraćemo 2. oktobra na Book Nightu u CineStar bioskopu u Ada Mallu.
Panel posvećen knjigama i njihovim filmskim adaptacijama vodiću upravo ja pa ćemo imati priliku da otvorimo ono večno pitanje koje se postavlja posle gotovo svake ekranizacije: da li je bolja knjiga ili film? Još zanimljivije je šta se dešava kada film promeni način na koji zamišljamo likove koje smo prethodno sami gradili u glavi, koliko glumačka podela utiče na naš odnos prema priči i da li vernost originalu uopšte mora da bude merilo dobre adaptacije.
„Veriti“ je za takav razgovor gotovo idealan naslov. Knjiga je dovoljno filmska da je lako zamislite na velikom platnu ali je istovremeno zasnovana na percepciji, sumnji i nepouzdanosti pripovedanja koje nije jednostavno preneti iz jednog medija u drugi.
I za kraj…
Moj početni otpor prema „Veriti“ definitivno nije bio opravdan. Nisam dobila književno remek-delo koje će promeniti način na koji gledam psihološki triler, ali nisam ni očekivala takvu knjigu. Dobila sam ono što mi ponekad mnogo više prija, roman koji mogu da uzmem u nedelju popodne, počnem bez velikih priprema i nekoliko sati kasnije shvatim da sam stigla mnogo dalje nego što sam planirala.
Laguna je „Veriti“ prvi put objavila na srpskom 2021. godine, u prevodu Marka Mladenovića, a pred dolazak filma pripremljeno je i izdanje sa filmskom naslovnicom.Ovo je možda i pravi trenutak da je pročitate pre odlaska u bioskop da biste videli da li će dve verzije iste priče uspeti da vas prevare na isti način.
„Veriti“ je opravdala svoju filmsku adaptaciju. Da li će filmska adaptacija opravdati „Veriti“, saznaćemo uskoro. Do tada, ovo je sasvim dobra knjiga za jedno opušteno nedeljno popodne, samo nemojte računati da ćete je tako lako izbaciti iz glave.
